�u) za one, koji ne prave tačnu razliku u značenju. Rečeno je: Koji u Mene veruje ne sudi mu se a koji ne veruje već je osuđen (Jn. 3; 18). Međutim ako reč „neverujući“ znači isto što i reč „bezbožnik“, kako je onda rečeno da bezbožnici neće vaskrsnuti (ustati) na sudu (Ps1; 5)? Osim toga, ako su verujući kroz veru postali sinovi Božiji i zbog toga udostojeni da i sami budu nazvani bogovima, kako to da Bog stade na saboru bogova, i usred bogova presuđuje (Ps. 81; 1)? Čini se, međutim, da reč „suditi“ u Svetom Pismu ponekad znači „ispitivati“, a ponekad „osuđivati“. Tako se, na primer, u značenju „ispitivati“ koristi na sledećem mestu: Sudi mi, Gospode, jer u nezlobivosti mojoj hodih, gde prorok dodaje: Ispitaj me, Gospode i okušaj me (Ps. 25; 1 – 2). U značenju „osuđivati“ upotrebljena je u sledećim rečima: Da smo sami sebe osuđivali (ispitivali), ne bismo bili osuđeni (1. Kor. 11; 31). Na drugom mestu je rečeno: Gospod će se suditi sa svakim telom (Jer. 25; 31). To znači da će prilikom ispitivanja života Gospod Samoga Sebe izvrgnuti sudu svakoga i da će Svoje zapovesti suprotstaviti delima grešnika, navodeći dokaze da je On učinio sve što se od Njega zahtevalo za spasenje onih, kojima se sudi i da grešnici, uverivši se koliko su krivi u gresima i prihvativši Božiji sud, ne bi bez saglasnosti trpeli kazne koje su im naložene.

Reč „suditi“ ima, međutim, i drugo značenje, u kojem Gospod kaže: Carica južna ustaće na sud sa rodom ovim (Mt. 12; 42). O onima, koji se odvraćaju od božanstvenog učenja, koji su nemarni prema moralnoj čistoti i koji su u potpunosti odbacili urazumljujuća učenja premudrosti, Gospod kaže da će oni, upoređujući se i sravnjujući sa svojim savremenicima, koji su pokazali izuzetnu revnost prema dobru, poneti najtežu kaznu za ono, što nisu ispunili. Mislim da pravedni Sudija neće svima nama, koji smo obučeni u ovo zemno telo, suditi na isti način, jer će veoma različite spoljašnje okolnosti, koje susreću svakoga od nas, učiniti da i sud nad svakim od nas bude različit. Ono, što ne zavisi od nas i što se oko nas splelo nezavisno od naše volje, ili će olakšati ili će otežati naša sagrešenja. Pretpostavi da se sudi bludu. Međutim, jedan je pao u njega zato što je još od detinjstva bio vaspitavan u poročnim običajima. Njega su na svet doneli poročni roditelji i odrastao je u naviknutosti na rđavo, na pijanstvo, na igre i sramne razgovore. Drugi je, naprotiv, bio podstican na savršen život: vaspitanje, učitelji, slušanje reči Božije, dušespasonosno štivo, roditeljske pouke, razgovori koji su ga odgajali u čestitosti i celomudrenosti, umerenost u hrani. Nakon toga pao je u greh slično kao i onaj prvi, i mora da da odgovor za svoj život. Zar nije pravedno da ovaj drugi, u poređenju s prvim, dobije veću kaznu? Prvi će biti kriv samo za to, što nije iskoristio spasonosna stremljenja, usađena u misli. Drugi će biti osuđen zbog toga što je usled neuzdržanja i kratkotrajnog nemara samoga sebe predao, uprkos činjenici da je mnogo toga sadejstvovalo njegovom spasenju. Na sličan način, onaj koji je od samog početka vaspitavan u pobožnosti, koji je izbegao svaku izopačenost (iskrivljenost) u učenju o Bogu i bio poučen u zakonu Božijem, koji je osuđivao greh i kojem je savetovano sve što je protivno (grehu), neće imati opravdanje ako padne u idolosluženje, za razliku od onoga koji je vaspitanje dobio od roditelja neznabožaca koji, opet, nisu poznavali zakon i od detinjstva su bili naučeni na idolosluženje. Gospod će suditi narodima; drugačije će suditi Jevrejinu, a drugačije Skitu, jer se Judej oslanja nazakon, hvali se Bogom… i ume da razlikuje šta je dobro (Rim. 2; 17-18). On je prizvan na zakon i, osim pojmova koji su zajednički za sve, bio ubeđivan i urazumljivan pisanjem proroka i Zakona. Ako se pokaže da je pao u bezakonje, njemu će se to uračunati u daleko veći greh. Skiti su nomadski narod, vaspitan na zverskim i nečovečnim običajima, naviknut na otimačinu i uzajamno nasilje. Skiti se neukrotivo prepuštaju gnevu, lako se razdražuju uzajamnim uvredama, naviknuti su da svaki spor rešavaju oružjem i da svoje svađe završavaju krvoprolićem. Ukoliko oni jedan prema drugom pokažu makar malo čovekoljublja i popustljivosti, onda će nam time pripremiti najtežu kaznu. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, i po nezlobivosti mojoj (neka bude) meni. Ove reči, kako se čini, sadrže u sebi neku pohvalu i bliske su molitvi fariseja, koji veliča samoga sebe. Međutim, onaj koji ih blagonaklono ispituje, otkriće da je prorok daleko od sličnog raspoloženja. Sudi mi, Gospode, kaže on, po pravdi mojoj. To znači: teško je dostići široko poimanje pravednosti i granice savršene pravednosti. Naime, postoji angelska pravednost koja prevazilazi ljudsku. Ako postoji neka sila koja je iznad angela, onda ona ima i prevashodstvo pravednosti, saglasno njenoj veličini. Pravednost Samoga Boga je iznad svakog razuma. Ona je neizreciva i nedostižna (nepojmljiva) za svaku stvorenu prirodu.

Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, tj. po pravdi koja je dostižna za ljude i moguća za one koji žive u telu. I po nezlobivosti mojoj (neka bude) meni. Ovim se osobito potvrđuje da je raspoloženje onoga, koji to govori, veoma daleko od farisejskog preuznošenja. Svojom nezlobivošću kao da naziva svoju prostodušnost i neopitnost u onome, što je korisno znati, prema onome što je rečeno u Pričama: Nezlobivi veruje svakoj reči (Priče Sol. 14; 15 – prema Septuaginti). Budući da mi, ljudi, u mnogim slučajevima grešimo usled neopitnosti, prorok moli i preklinje Boga da mu po njegovoj nezlobivosti podari oproštaj. Iz toga se vidi da ovo, što je rečeno, mnogo više ukazuje na smirenoumlje nego na preuznošenje. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, kaže on, i sudi mi po. nezlobivosti koja je u meni. Moja pravedna dela uporedi sa čovečijom slabošću, i tada mi sudi. Pronikni u prostotu mog ponašanja; pronikni u to, da sam neprevrtljiv i nepronicljiv (=naivan, neprepreden) u svetovnim delima, i tada me osudi za moja pregrešenja