1 Nameravajući da pokažem najmudroljubiviju reč (φιλοσοφώτατον λόγον - najfilosofskiji govor): da li je pobožni razum (o ευσεβής λογισμός - pobožna misao) samovladar nad strastima, s pravom bih vam savetovao da usrdno obratite pažnju na ovu filosofiju (mudroljublje).

2 Jer reč je (ova) neophodna za nauku (έπιστήμην poznanje) svakome, i naročito ima pohvalu najveće vrline, velim za razboritost (φρονήσεως).

3 Ako se, dakle, razum (λογισμός) pokazuje da vlada strastima koje sprečavaju celomudernost, (a to su): ugađanje stomaku i pohota (γαστριμαργίας τε καί επιθυμίας),

4 No pokazuje se da on gospodari i strastima koje sprečavaju pravednost, kao (što je): zloćudnost (zlonaravost) i takođe strastima koje sprečavaju hrabrost (της ανδρείας postojanost), (a to su): gnjev, bol i strah.

5 A kako, reći će možda neki, ako razum vlada (ostalim) strastima, ne gospodari nad zaboravom i neznanjem?

6 Oni pokušavaju da govore smešnu stvar. Jer razum ne vlada nad svojim strastima, nego onima koje su suprotne pravednosti i hrabrosti i celomudrenosti i razboritosti, a i njima (vlada) ne da bi ih uništio, nego da im se ne podaje.

7 Sa mnogo, dakle, strana i drugim načinom mogu vam pokazati da je pobožni razum samodržac nad strastima.

8 A još ću većma to dokazati od dobrih podviga (της άνδραγαθίας) onih koji su umrli za vrlinu: Eleazara i sedam braće i njihove majke.

9 Jer svi oni, prezrevši patnje do same smrti, pokazaše da razum nadvladava strasti.

10 Zato mi je zbog vrlina (njihovih) došlo da pohvalim ove ljudine (άνδρας) sa majkom, koji su u ovo vreme umrli za savršenu vrlinu (υπέρ της καλοκαγαθίας za plemenitost), a zbog počasti da ih nazovem blaženima.

11 Jer oni, kojima se diviše za hrabrost i trpljenje ne samo svi ljudi nego i (sami) mučitelji, postadoše uzročnici da prestane tiranija protiv naroda (jevrejskog), jer pobedite tiranina trpljenjem, tako da je kroz njih očišćena otadžbina.

12 No o ovome je sad odmah potrebno govoriti kako sam počeo temu, kao što navikoh činiti, pa ću se onda okrenuti na reč o njima, odajući slavu Svemudrome Bogu.

13 Istražujemo, dakle, da li je razum samovladatelj (αυτοκράτωρ) nad strastima.

14 A da razmotrimo (najpre) šta je razum? I šta je strast? I koliko je vidova (ίδέαι vrsta) strasti? I da li nad svima njima vlada razum?

15 Razumnost (λογισμός) je, dakle, um sa pravilnim razborom (νουςμετά ορθού λογού), κοji predpočitava život mudrosti (σοφίας βίο ν).

16 Mudrost (σοφία) pak jeste poznanje (γνώσις) božanskih i čovečanskih stvari i njihovih uzroka.

17 A ovo (poznanje) jeste vaspitanje u Zakonu (ή του νόμου παιδεία), kojim božanske stvari čestito (s poštovanjem), i ljudske stvari korisno učimo.

18 A vidovi (ίδέαι) mudrosti jesu: razboritost i pravednost i hrabrost i celomudrenost (φρόνησις και δικαιοσύνη και ανδρεία και σωφροσύνη).

19 Α glavnija od svih je razboritost, iz koje upravo razum vlada nad strastima.

20 A prirode (φύσεις) strasti jesu dve sveobuhvatne: zadovoljstvo (ηδονή uživanje) i bol (πόνος), a svaka od njih i oko tela i oko duše biva (πέφυκεν proizrasta).

21 A mnoge su posledice strasti (posledične strasti) i oko zadovoljstva i oko bola.

22 A ispred zadovoljstva je želja (επιθυμία), a posle zadovoljstva je radost (χαρά).

23 A pre bola je strah (φόβος), a posle bola žalost (λύπη).

24 Gnjev je zajednička strast zadovoljstva i bola, ako neko shvati (zamisli) da je u njega upao.

25 A u zadovoljstvu se nalazi zloćudno (zlonaravno) raspoložena, koje je najsloženija od svih strasti.

26 Sa strane duše (to su): gordost i srebroljublje (gramzivost) i slavoljublje i svadljivost (φιλονεικίά), neverje (απιστία) i zavist

27 A sa strane tela: jedenje svega (παντοφαγίά) i ugađanje grlu (λαιμαργία gurmanstvo) i tajno jedenje (μονοφαγία nasamo ugodnojedenje).

28 Kao da su telo i duša dve sadnice (drveta): zadovoljstva i bola, i na njima su mnogi vlastari (mladice) strasti,

29 Od kojih svaki (taj vlastar) svezemljodelac razum (παγγέωργος λογισμός) očišćuje i podkresava i učvršćuje i zaliva i na svaki način uređuje i pripitomljava materiju (sadržaj) vrlina i strasti.

30 Jer razum je vođa (ήγεμών) vrlina, a strasti je samodržac. Dakle, vidi se najpre kroz sprečavajuća celomudrenost dela, da je razum samovladar nad strastima.

31 A celomudrenost je vladanje (επικράτεια) nad željama (pohotama).

32 A od želja jedne su duševne, a druge telesne; a nad obadvoma vidi se da razum vlada.

33 Jer otkud, pokrenuti ka zabranjenim jelima, odvraćamo se (ipak) od zadovoljstava koja dolaze od njih? Nije li zato što razum može vladati apetitima? Ja mislim da jeste.

34 Isto tako, želeći (jesti) životinje iz vode, i ptice, i četvoronošce, i svakovrsna jela zabranjena nam po Zakonu, uzdržavamo se (ipak) zbog prevladavanja razuma.

35 Jer strasti apetita, ukroćavane od celomudrenog uma, uzdržavaju se (ανέχεται); i svi pokreti tela utišavaju se (φιμοϋνται zauzdavaju se) od strane razuma.