�uje to, što su ga braća prodala i što ih je, iako prodat, izbavio (od gladi), onda još više začuđuje što je car odgajao onoga, koji će potkopati njegovu vlast (tj. Mojseja). Onaj, kojeg je trebalo da ubije lice što ga je osudilo na smrt, vaspitavan je i othranjen da bi svrgnuo hranitelja.

Izraz: Da bacaju decu svoju da ne osšaju u životu, nagoveštava da on (car) nije želeo da se ubijanje mladenaca izvršava javno. Zapazi i ovo: obećanje Božije učvršćivalo se posredstvom onih istih okolnosti, posredstvom kojih je đavo svim silama nastojao da ga potkopa. Izrailj je bio zlostavljan, ali se uvećavao i množio. Zbog toga je Mojsej primljen da bude odgajen i vaspitavan u carskom domu, ali je pobegao odatle. Međutim, u vreme bekstva biva udostojen viđenja, i njemu se poverava rukovođenje naroda. Na taj način, Bog ustrojava da i onaj, što je prodat kao sluga, postane car tamo gde je bio sluga.

Što se tiče izraza beše mio Bogu, on je upotrebljen umesto: "beše ugodan (Bogu)". Bačenog Mojseja je podigla faraonova kći. Roditelji su ga rodili i videli da je dete prekrasno, jer je blagodat procvetala u njemu. Videvši da je dete prekrasno, poštedeli su ga. Međutim, uplašili su se zapovesti i sakrili ga. Strah je pobedio, i zbog straha su odlučili da bace dete. Međutim, zbog osećanja roditeljske samilosti (sastradanja) upotrebili su lukavstvo (nastoje da mimoiđu zapovest): načinili su kovčeg, koji je podražavao Nojev. Prizvavši Boga Nojevog, bacili su kovčeg s detetom u reku, da bi se istovremeno i potčinili zapovesti i spasli dete. I evo, oni bacaju, a Bog podstiče faraonovu kćerku, koja nije znala za to, da izađe na reku. Ništa ne znajući, ona je izašla, i pronašla ono, što nije tražila. Mojsej je bio spasen simvolima opšteg spasenja Crkve: kovčeg je bio od drveta, drvo je poticalo iz vode, i spasao se beznadežni. Ona, koja je uzela Mojseja, nije bila Judejka, nego paganka i Egipćanka.

I nauči se Mojsej svoj mudrosti egipatskoj. Ni Mojsej, ni Ananija, ni Danilo, ni oni koji su bili s njima, ne bi dobili tuđinsko vaspitanje, da ih nužda i nasilje despota nisu prisilili na to, iako im ono ni najmanje nije bilo potrebno. Možda će neko reći da je ovo vaspitanje bilo dobro za iskorenjivanje egipatskih zabluda. Ubivši Egipćanina, Mojsej se osvetio za onoga, kojega je Egipćanin ugnjetavao. On Egipćanina nije ubio u jarosti niti ga je ubio zbog gneva, nego zbog revnosti (po Bogu). Iako je to bilo ubistvo, ono nije ubistvo. Evo šta je čuo Fines, kada je dvoje ubio jednom rukom: I probode ih oboje.., i odvrati Gnev Božiji, i presta pogibija (4. Mojs. 25; 5-11). To, što je učinio Mojsej, bilo je nerazrešiva zagonetka, jer je to bilo znamenje da će Bog kroz Mojseja pogubiti Egipćane i spasti Izrailjce.

Mojsej mišljaše da braća njegova razumeju da im Bog njegovom rukom daje spasenje. Uostalom, pokroviteljstvo Božije bilo je očigledno iz samih dela. Oni, međutim, i pored toga nisu razumeli. A sutradan pojavi se među njima dok su se tukli i stade ih miriti. Pogledaj kako blagonaklono govori onaj, ko je ispoljio takav gnev protiv Egipćanina: Ljudi, vi sše braća, zaššo činiše nepravdu jedan drugome! Obrati pažnju na odgovor: Ko tebe postavi za starešinu i sudiju nad nama? To su one iste reči, koje su zatim uputili Hristu. U duhu Judejaca je da za dobro plate uvredom