Palestinski Targum u glagolu "vajjicer" sa 2 jod, vidi dve sklonosti novostvorenog čoveka: kad dobru i ka zlu, dok Rachi (citirajući Berechith raba 14) vidi u tome "dva sazdanja čoveka: u ovom i u budućem svetu". (Rachi ukazuje da je u 1,19 isti glagol upotrebljen i za sazdanje životinja, alli je pisan samo sa 1 jod).

Izraz "prah od zemlje", bez glagola (samo neki rukopisi LXX dodaju: uzevši), tj. "praz od zemlje sazda-uobliči Bog (u) čoveka, što znači da je telo ljudsko sazdano-izvajano od svih elemenata zemaljskih, čega je prah zbirno ime. U taj oblikovani prah čoveka-adama ("zemljanka"), Gospod Bog, jahve Elohim, udahnuo je Duhom Svetim stvorenu dušu, i prah ožive, i postade čovek duša živa (buvk. dušom živom), tj. postade živ čovek! - U samom tekstu, ovde i niže, čini se da vidna adamovska dijalektika ili dijalogika čoveka: "zemljanka duešvnog", postavljenog-zasađenog u Raj - koji je Božijim prisustvom već Nebo na Zemlji - de mu je data rajska zemlja da je "obrađuje i čuva", i takođe trajni život - ako se hrani od Drveta života; ali i sloboda da izabere mogućnost hrane od znojnog hleba zemlje, te i moguć povratak u zemlju od koje je i uzet" (2,15; 3,19.23)!
Trošnost, ali i veličinu čoveka, opisuje i raspevani Psalmopevac i mnogostradalni Jov (Ps. 103/104,14-17; Jov 19,20.27). Ipak, u svemu, pa i u samom tekstu - možda baš u uvođenju dvojnog imena Jahve i Elohim: Gospod i Anđeo, tj. Otac i Sin, jer u Sinu i za Sina Bog Otac stvara sve, pa i Zemljanka usinovljavanog u Nebesniku (1. Kol. 1,13-18); 1.Kor 15,49; Otkr. 21,5-7) - postoji neka skrivena blagovest, nagoveštaj "drugog stvaranja", vaskrsenja iz "praha", koje Proroci i Svetitelji jasno sagledavaju. Tako Sv. Irinej Lionski, u Stvaranju "rukom Božijom", tj. Logosom Božijim, prvog Adama od "praha zemlajskog", to jest od "neobrađene i još devstvene zemlje", vidi najavu ovaploćenja/očovečenja Hristovog, "rođenog od Devojke, Koji tako rekapitulira u Sebi drevno stvaranje čoveka", tj. Hristos kao Drugi (Poslednji) Adam vozglavljuje u Sebi (Prvog) Adama", pri čemu ovaploćenje ne biva novim "uzimanjem praha od zemlje, nego Bog ovo stvaranje (Hristovo) učini od Marije, da ne bude drugo stvaranje, niti da je spasavano (neko) drugo stvorenje, nego da se onaj isti vozglavi (spase), očuvavajući tako istovetnost" (Protiv Jeresi 3,21,10). Svetitelj dalje insistira na punoći psihofizičkog, telesnoduhovnog čoveka, dakle i na telu i na duši, jer osobe čine lik-ikonu Božiju: "Čovek je smeša duše i tela, oblikovana po podobiju Božijem i Rukama Njegovim sazdana, tj. Sinom i Duhom (isto 4,4 i 20,1)". Ovu psihofizičku punoću stvorenog čoveka potvrdio je Hristos istinskim i punim otelovljenjem-očovečenjem, jer "mi smo telo uzeto od zemlje, i duša koja dobija od Boga Duh, i baš to je postao Logos Božiji, rekapituliravši u Sebe Svoje stvorenje, i zato on Sebe naziva Sinom Čovečijim".
Zato je, veli dalje Irinej, Adam bio "slika Onoga kojie će doći), jer je u Adamu savršeni Umetnik svega Logos predizabrao domostroj o očovečenju Sina Božijeg". Pošto je prvi Adam ipak bio "psihiči (psihofizički) čovek", spašen je tek u "duhovonom (oboženom) čoveku" - Hristu (1Kor.15,46), tj. ne samo na početku, kada mu je "udahnut dah života", nego je postao "živ i savršen čovek" tek kada je sav ispunjen Duhom Svetim, te je tako tek Svetim Duhom, punoćom Trojice, "Adam postao po obrazu i po podobiju Božijem" (isto 3,22,1.3; 5,1,3; 5,6,1).

Bukv. prevod "u nozdrve njegove" (tako Akila, Simah, Teodotion i noviji prevodioci).

Bog udahnu "u lice", bukvalno: "u nozdrve", životni duh čoveku. Izdaz duša živa označava živo ljudsko biće (ne samo dušu). U Novom Zavetu je Hristos Apostolima udahnuo Duha Svetoga, pokazujući time da je prvo stvaranje čoveka bilo početno, dok u eshatološkoj punoći čovek živi istinskim, večnim životom, tek kada primi Životvornog Duha Božijeg (Jn. 20,22; Rm. 8,6.15; Irinej. Prot. jeresi 3,22,1).
Prevođenje "nefeš" sa duša (LXX: ψυχή ςωσα), nije "pod uticajem helenske filosofije, a na štetu starozavetne antropologije", kako misle neki zapadni teolozi, jer izraz ψυχή - duša je u Starom i Novom zavetu - u Crkvi bogatog biblijskog, a ne "helenskog" sadržaja i značenja.
U prvomg čoveku - Adamu Bog je objedinio sav materijalni svet (prah zemaljski) i sav duhovni svet (duh života). Zato je čovek kruna stvaranja Božijeg, nesumnjivo najmilije i najsavremenije Božje stvorenje. Sv. Grigorije Bogoslov lakonski opisuje način i cilj sazdanja čoveka: "Umetnik Logos stvara čoveka, jedno živo biće od dvoga, vidljive i nevidljive prirode: od materija uzima telo, a od Sebe daje dah - umnu dušu i sliku Božiju...Čovek: živo biće ovde ustrojavano i druge preseljavano, i kraj tajne: stremljenjem ka Bogu obožavano (Beseda 38,11)