1 A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: šta gledate jedan na drugoga?

2 I reče: eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.

3 I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.

4 A Venijamina brata Josifova ne pusti otac s braćom govoreći: da ga ne bi zadesilo kakvo zlo.

5 I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer bješe glad u zemlji Hananskoj.

6 A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.

7 A Josif ugledav braću svoju pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: odakle ste došli? A oni rekoše: iz zemlje Hananske, da kupimo hrane.

8 Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.

9 I opomenu se Josif sanova koje je snio za njih; i reče im: vi ste uhode; došli ste da vidite gdje je zemlja slaba.

10 A oni mu rekoše: nijesmo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.

11 Svi smo sinovi jednoga čovjeka, pošteni ljudi, nigda nijesu sluge tvoje bile uhode.

12 A on im reče: nije istina, nego ste došli da vidite gdje je zemlja slaba.

13 A oni rekoše: nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednoga čovjeka u zemlji Hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našega, a jednoga nema više.

14 A Josif im reče: kažem ja da ste vi uhode.

15 Nego hoću da se uvjerim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe amo najmlađi brat vaš.

16 Pošljite jednoga između sebe neka dovede brata vašega, a vi ćete ostati ovdje u tamnici, pa ću vidjeti je li istina što govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon!

17 I zatvori ih u tamnicu na tri dana.

18 A treći dan reče im Josif: ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim:

19 Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.

20 Pa onda dovedite k meni najmlađega brata svojega da se posvjedoče riječi vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.

21 I rekoše jedan drugom: doista se ogriješismo o brata svojega, jer vidjesmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka.

22 A Ruvim odgovori im govoreći: nijesam li vam govorio: nemojte se griješiti o dijete? ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.

23 A oni ne znadijahu da ih Josif razumije, jer se s njim razgovarahu preko tumača.

24 A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzev između njih Simeuna veza ga pred njima.

25 I zapovjedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce što je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.

26 I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.

27 A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svojega u jednoj gostionici, vidje novce svoje ozgo u vreći.

28 I reče braći svojoj: ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugome: što nam to učini Bog?

29 I došavši k Jakovu ocu svojemu u zemlju Hanansku, pripovjediše mu sve što im se dogodi, govoreći:

30 Oštro govoraše s nama čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.

31 A kad mu rekosmo: mi smo pošteni ljudi, nigda nijesmo bili uhode;

32 Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našega; jednoga već nema, a najmlađi je danas kod oca našega u zemlji Hananskoj;

33 Reče nam čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji: ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednoga između sebe ostavite kod mene, a što vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.

34 Poslije dovedite k meni brata svojega najmlađega, da se uvjerim da nijeste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.

35 A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći bjehu u zavežljaju novci njegovi; i vidjevši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.

36 I reče im Jakov otac njihov: potrste mi djecu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.

37 A Ruvim progovori i reče ocu svojemu: dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.

38 A on reče: neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili biste me stara s tugom u grob.