lazili iz obrezanja a ne apostoli.

Nipošto. I ne kažu: "Zašto si propovedao", nego: "Zašto si jeo?" Petar se nije zaustavio na toj sitnici, nego je utvrdio na onome što je imalo veliki značaj. Ako su, kaže, oni zadobili Duha, kako onda da im to ne predam? Tom odbranom (apologijom) pokazao je da on ništa nije uzrokovao, nego da je uvek i svagda svemu uzrok Bog Kojem on sve i pripisuje. On (Bog) mi je pokazao sasud, a ja sam prigovorio. I opet je On rekao, ali ja ni tada nisam poslušao. Duh je zapovedio da pođe. Išao sam i nisam žurio, niti sam odmah savršio kršgenje, nego je opet sve savršio Duh.

I čuh glas koji mi govori. I to, što se pojavila plašganica, bilo je dovoljno da ga uveri. Tome se, međutim prisajedinio i glas: Ustani, Petre, zakolji i jedi. A ja rekoh: Nipošto. Vidiš li, kaže (Petar), da sam ja učinio svoje? To je odbrana (apologija) protiv onoga, što su rekli: Ušao si i jeo si s njima. On se brani, umesto da iskoristi svoje dostojanstvo učitelja jer, ukoliko im je krotkije odgovarao, utoliko ih je više umirivao