sila, ili parališući ih. A kroz to, lišavajući ga slobode u Bogu. Jer samo u Bogu Istina nema granica, i sloboda u njoj. Jer samo ta sloboda i ta istina ne umiru. Svaka druga istina i sloboda, kao tvorevine ljudske, umiru i izdišu zajedno sa čovekom, ili bolje: umiru i izdišu kroz svaki njegov greh i porok. „Rob greha“ – čovek gre-ha, odbegao je od Boga, iselio se kroz grehe iz doma Božjeg; prestao je biti domaći Bogu (Ef. 2,19), i sav ušao u dom đavolji, jer greh je dom đavolji u svetu, i postao domaći đavolu. Greh oduzima čoveku njegovo bogosinovstvo; sve do predavanja grehu, čovek je sin Božji, i kao sin Božji ostaje u domu Božjem: u carstvu Božjem, u carstvu Njetove večne Istine, večne Pravde, večne Ljubavi, večne Sile.

Čim se oda grehu, porobi grehu, on prestaje biti Božji sin, i kao takav iseljuje oe iz doma Božjeg, iz carstva Božjeg, kao bludni sin. A Isus je večni Sin Božji, i kao takav vraća svakome čoveku izgubljeno sinovstvo, oslobađajući ga greha. Zato i veli: „Ako vas dakle Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni“ – stvarno slobodni, ne prividno