pokaže da je Isus – Bogočovek, i da je na najsavršeniji načnn rešio najteži problem ljudske savesti i saznanja. Problem: treba li čoveka ubijati zbog greha ili ne. Spasitelj ga je rešio kao niko nikada: čoveka treba odvojiti od greha, nikada ga ne izjednačavati sa grehom, nego osuditi greh a pomilovati grešnika, ubiti greh a očuvati u životu grešnika. Nijedan greh ne može da obuhvati celog čoveka, i da ubije u njemu sve što je bogoliko i besmrtno. I najveći grešnik ipak nije sav greigan. Samo mu treba pristupiti bogočovečanskom ljubavlju i saučešćem: odvojiti u njemu tananim makazama evanđelskog čovekoljublja greh od njegove duše, od njegovog bića, udaljiti greh iz njega, a njega tretirati hristovski nežno kao rekonvalescenta. A ubijati grešnika zbog greha, to je najzverskije rešenje problema čoveka i greha.

U ovom evanđelskom događaju sve je potresno i dirljivo: ženu uhvaćenu u preljubi književnici i fariseji dovode pred Isusa: „Mojsije nam u zakonu zapoveda da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?“ Kušanje je jasno: izjasni li se protiv Mojsija, znači: protivnik je Zakona, i optužićemo ga zbog toga; a pristane li da je kamenujemo, onda – propada ova Njegova slava kao svemilostivog čovekoljuupca i čudotvorca.

U svakom slučaju: ne može nam sad izmaći. A Isus? – „Saže se dole i pisaše prstom po zemlji“: zemlja ste, kao da im veli, od zemlje ste, od praha ste, i sve je u vama prašinsko i prašnjavo; zagledajte u svoje poreklo kroz sve pretke do u Adama: sve prah i pepeo; svaki svojim gresima osudio sebe na smrt, i ubijao; i po prahu i ilovači tela vašeg gamižu samo gresi. Jeste li sebe ogledali u ogledalu Mojsijevog Zakona? Ogledajte se; ko onda ne zaslužuje smrt? O, koliko je grehova u svakome od vas! Koliko zrnaca prašine u ovom pesku po kome ja prstom pišem sad. Ako nije tako: „Koji je među vama bez greha, – neka najpre baci kamen na nju“. „Pa se opet saže dole i pisaše po zemlji“: novo evanđelje o odnosima prema grešnicima, a to znači: prema svima ljudima. Eto, slobodni ste: Kamenujte je. Iako rekoh što rekoh, ja nemam sile da vas nateram, niti hoću, da učinite po Mojim rečima.

Da, ali je u njima probudio onu utrnulu božansku silu – savest, i ona evo čini svoje: „A kad to čuše, i pokarani budući od svoje savesti izlažahu jedan za drugim počevši od starešina do poslednjih“. Zagledani u svoje grehe, zaboraviše na grešnicu; možda je se i ne setiše, možda je i ne videše više od greha svog. „A Isus reče ženi: Ženo, gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? A ona reče: nijedan, Gospode. A Isus joj reče: Ni ja te ne osućujem, idi, i više ne greši“: ne osuđujem tebe, božansko stvorenje sa bogolikom dušam, ali osuđujem tvoj greh: „idi, i više ne greši“. „Nijedan te ne osudi“, jer nijedan nije bez greha. Što važi za njih, važi za sve ljude: nijedan nije bez greha. Novo Evanđelje, novina Novog Zaveta u ovome: spasavati grešnika od greha, a ne ubijati ga zbog greha. A kada bi se usvojilo načelo: ubijati grešnike zbog greha; onda niko od ljudi ne bi ostao, pošto su svi sa mnogim gresima. A najviše oni koji bi to načelo sprovodili. Ta ljudi svakim svojim grehom kamenuju sebe, ubijaju sebe, vrše samoubistvo, sami na sebe navlače večnu smrt.

A Hristos sav u ovome: spasti ljude od greha, kao jedine sile koja proizvodi i rađa smrt u svetu čovečanskom. Spasavajući ih od greha, On ih istovremeno spasava od smrti. „Više ne greši“; a to: obesmrti sebe. Čime? evanđelskim vrlinama, ispunjavanjem Božjih zapovesti. Jer više nećeš grešiti ako dušu ispuniš bogočežnjivim osećanjima, mislima, raspoloženjima. Zavoliš li Boga, omrznućeš greh. To je sigurno; to je najsigurnije, i po tome ćeš poznati da si na Evanćelskom putu koji kroz Istinu vodi u besmrtnost i život večni