svet, u kome leži „mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih“. Gresi povalili i svalili u neizlečive bolesti sav rod ljudski; samo jedan trenutak u godini – neposredna veza sa Bogom, i to preko anđela i vode; a ove ostalo vreme potopljeno u mrak, u smrt, u vanbožje. I taj trenutak, taj put između neba i zemlje, Boga i roda ljudskog – od milosti Božje, ne po zasluzi ljudskoj. Pojava Bogočoveka u svetu, u toj ogromnoj Vitezdi, sve menja iz osnova: svima i svakome pruža se mogućnost isceljenja, ozdravljenja od greha i smrti. I to: preko Svetog Krštenja vodom i Duhom. Primer: isceljeni tridesetosmogodišnji bolesnik. Spas kao da svakoga pita, svakoga bolesnika, – a to svaki čovek: „hoćeš li da budeš zdrav?“

I ko odgovori: „da, Gospode“; odmah biva isceljen od greha i smrti. Jer nije više anđeo Gospodnji posrediik izmeću, i to jedanput godišnje, između Boga i ljudi, već je sam Bog sišao među ljude sa svima svojim silama i neprekidno boravi među ljudima kao Crkva, isceljujući od svake bolesti i nemoći, a prethodno od svakog greha, koji i jeste jedini izvor ljudskih bolesti i ljudske somrti. „Ali, – nemam čoveka“. Da; ali imaš Boga. Čovek i ne može spasti. A i kad spasava, obično spasava preko čoveka. – Još: Vitezda je svaka duša ljudska, jer je u svakoj „mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih,“ = misli, osećanja, želja. Uđe li u nju Gospod Hristos pomoću ma koje Svete Tajne ili ma koje Svete Vrline, ona se namah isceli, od svih bolesti isceli