i, kada se Bogočovek bude telom uzneo na nebo, kada telo čovečije bude pokazao vaskrslim, besmrtnim, duhovnim, večnim, kako će onda verovati u to, u to – što je po svemu i svačemu toliko neverovatno, jer su tela ljudska smrtna, sva smrtna. To je ono „nebesko“ što Bogočovek, ima da otkrije ovetu svojim Evanđeljem. To je vrhunac Bogočovečanskog domosgroja spasenja sveta; to završno otkriće poslednje tajne.

„Nebesko“ je i sve ono što je usledilo za vaznesenjem Bogočovekovim na nebo: Silazak Svetoga Duha na Apostole, na Crkvu, i sva delatnost njihova i njihovih naslednika u svetu. To je sve u istini „nebesko“, i verodostojno samo za one koji su rođeni „odozgo“ s neba. Ustvari, sve je u Crkvi „nebesko“ i „zemaljsko“ ukoliko se sve u Crkvi drži istinitim telom Bogočoveka Hrista, i ukoliko se u njoj spasava i telo, veštastvo, materija. U istini: „Niko se ne pope na nebo od ljudi“, osim Bogočoveka „koji siđe s neba“ (st. 13), i kao Bog uznese telo u božansku beomrtnost i večnost.

Tek u licu vaznesenog Bogočoveka čovek je stvarno prvi put uzšiao na. nebo, i ostao na nebu. I tek tada time pokazao da je „i telo za Gospoda“ (1 Kor. 6,13), za njegovu besmrtnost i večnost, i da je čovek zaista nebesko biće, a samo privremeno zemaljsko. Time je otkrivena celokupna tajna čovekova bića