ek ga je pretrpao tolikim tamama greha, tolikim tamama lažnih ideja, osećanja, lažnih bogova, da se ono i ne vidi. Tako isto uradio je i rod ljudski. Bog Logos je i došao u svet, da te tame mnoge ukloni sa bogolikih duša ljudskih, da ih potseti da oni nose u sebi ime i sjaj jedinog istinitog Boga. Koji sou ga primili i poslušali, zaista su poznali jedinog istinitog Boga. A koji nisu, ti su ga raspeli. Kako tada, tako i uvek otada, tako i sada.

Ljudi koji evanđelski ozbiljno zavire u dušu svoju, uvek u suštini njenoj pronađu da su Božji, da su božanskog, trojičnog porekla. A koji ne uzimaju ozbiljno dušu svoju, oni lakomisleno tvrde kako čovnjk, ljudi, nisu stvorenja Božja, već delo „prirode“, „vode“, riba, majmuna. I uvek ostaju neznabošci = bezbožnici. Samo istinito bogopoznanje daje nam istinito čovekopoznanje. I obratno. Na to nam ukazuje ova blagovest Spasova: „Ja javih Ime Tvoje ljudima koje si mi dao od sveta; Tvoji bejahu pa si ih Meni dao, i Tvoju reč održaše“.

Ljudi koji se osećaju Božjim stvorenjima, a ne prolaznim i trošnim proizvodom prolaznog i trošnog sveta, drže reč Božju kao nešto svoje, blisko, rođeno. Oni u Evanđelju Božjem i osećaju i vide nešto, po prirodi svoje, zato baš što je potpuno božansko, trojično sveto. To ne osećaju ljudi koji su se zarili u svet kao nešto bezbožno, nešto ne-božje; koji sve svoje biće svode na svet, i izvode iz sveta, izjednačuju ga sa svetom i njegovim stihijama; koji smatraju da je njihovo poreklo potpuno od ovoga sveta; da u njima nema ničeg božanskog, nebeskog, da nisu od ovoga sveta.

Sve to pretvara ljude u bespomoćne gliste, u duhovne gliste. A od gliste može li se očekivati da podigne oči k Bogu, k nebu, i da drži reč Božju, Evanćelje Božje? Ta sve je to za nju ludost, beomislica, utopija. Ona ima svoje sićušne lavirinte, i uvvk je zadovoljna njima, zadovoljna svojim ljigama, ona – samozadovoljna i samodovoljna, uvek autarkična – glista ljigava.