loza rađa „mnogi rod“. To rađanje mnogog bogočovečanskog roda blagodatnom silom Božijom koja od Oca stalno struji kroz Sina u Njegove sledbenike i čini ljude učenicima Hristovim. Provera apostolstva? – Dela bogočovečanska, i to mnoga. Ta blagodatna sila je neiscrpna, jer dolazi iz nepresušnog božanskog izvora, zato su i dela neizbrojna. Prenositelj te sile je čovekoljublje Bogočovekovo, po svemu izuzetno i jediistveno, jer: sveto, bezgrešno, božansko, svemilo stivo, svedarežljivo.

Ustvari, mi ljudi, raslabljeni zlom i gresima, nismo ni znali šta je to istinska, prava, savršena ljubav, jer u našim čovečanskim ljubavima uvek ima, više ili manje, samoljublja. Hristova ljubav je prva stvarna i potpuna ljubav: original ljubavi; božanski sveta, božanski savršena, božanski besmrtna, božanski smerna. Zato Spas na Tajnoj Večeri i kazuje svetu tajnu svete bogočovečanske ljubavi kao „novu zapovest“ o novoj ljubavi. To je zaista nova sveta sila koja dolazi od Oca i daje nam se Sinom u Duhu Svetom. Stoga nas i utrojičuje i otrojičuje, kao obožujuća blagodatna sila. Ta božanska ljubav je vrhovni zakon u životu svete božanske Trojice: ona održava svesavršeno jedinstvo Trojičnog božanstva pri čemu Sveta Tri Lica uvek ostaju svako za sebe beskrajno božanski savršena i božanski samostalna. Zato je ta božanska ljubav, preiesena i prenošena Bogočovekom u nas ljude, stvaralačka i sintetička sila ličnosti: ukoliko je čovek više ima, utoliko njegova ličnost postaje savršenija, i u isto vreme razlivenija po ljudima kao objektima ovoje delatnosti. To je jedina savršena hipostasirajuća sila, i u isto vreme sabornizirajuća. Ona sjedinjuje čoveka najpre sa Bogočovekom, i kroza nj sa ljudima, za sve vreme vodeći njegovu ličnost iz savršenstva u savršenstvo. Živeći u toj ljubavi, čovek živi glavnom životnom silom Trojičnog Božanstva. Tada se doživljuje božansko jedinstvo, božansko svejedinstvo života: bogočovečanski monizam života