lagovesnici. – Dolaskom Boga Logosa u svet učovečenjem njegavim: biće ljudsko postaje sasud mirisa Božijet, večnog i neprolaznog, i čovek postaje – mirotočac; jer postaje besmrtan; a gde nema greha, zla i smrti, tu nama ni zlosmradija; u Bogočoveku toga nema, zato je – sav mirotočac. To je nova vrednost, koja se ničim zemaljskim ni ljudskim ne može dovoljno, ni dostojno oceniti. A Juda hoće da je – novcem oceni, da je obesceni. A Spas smerni? Nešto, nešto kazuje o toj svevrednosti koju On Sobom pretstavlja za naš zemaljski svet: „siromahe svagda imate sa oobom, a mene nemate svagda“. Nemate naročito onda kada mene i moje Evanđelje hoćete da ocenite vašom pijačnom, novčanom cenom. Nemate Me ni onda, kada grehe i slasti volite. A siromahe imate, naročito onda, jer ih svojim slastoljubljem umnožavate. Matdalinin podvig – mio je Spasu, naročito kao simvol njegovog pogreba. Ljudi pomazuju mrtve mirisima da bi otklonili zlosmradije smrti. Hristovo telo ne vide truljenje, zato u njemu ne bi smrtnota zadaha, jer je svo bez greha i zla, zato i u grobu miomirno. Ali, kao ljudsko telo, trebalo je da i ono bude miropomazano. Magdalina je to učinila: i mirom pomazala „miris Božiji“, „mirie života“ večnoga. To spada u svete, evanđelske običaje. – Učiniti to u prisustvu Lazara vaskrslog, koji je samo za četiri dana u grobu „već“ počeo da smrdi. A sada – sedi sav s „mirisom života“ i smirenjem pored Bogočoveka