nom svetu, o besmrtnosti i vaskrsenju. I eno gde sedi sa Iousom za trpezom. A sestre vaskrsloga Lazara? Njihov dom – to je mali raj, obnovljeni raj, a za trpezom njihovom: Bog i Gospod Hristos. Nije, valjda, bilo u svetu srećnije porodice. Dve sestre: Marija – sva nebo, sva – nebesko Evanđelje Hristovo; a Marta – sva Evanđelje nebesko na zemlji, svi – služba Isusu, i oko Isusa. Kao i obimno „Marta služaše“, kao anđeo oko Gospoda. A Marija? mironosica večna: sva joj duša od nebeskih miomira: ona mnogocenim mirom pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge njegove; i kuća se napuni mirisa od mira“. Magdalina – sva je u tome: svu je dušu sabrala u Hristoljublju naročito sada, posle vaskrsenja milog joj brata, ona – „iz koje je nekad sedam duhova isterao“. Za svedočanstvo svima: šta može Isus da načini od ljudskog bića: da ga vascelo preobrazi u večni „miris Božiji“. On: jedini i pravi „miris Božiji“, „miris života“, u kome vama ni traga od smrtnoga, od truležnoga, ni traga od zlosmradija. Sav – blagouhanije.

On je sišao u naš zemaljski svet, i „kuća“ sveta – vasiona – „napuni se mirisa od mira“. Tako je svet postao sa Hristom i u Hristu: „miris Božiji“. Da, tako je postao raj: Sigurno je i raj nekada, pre smrti i greha, mirisao Bogom, mirisom Božijim: sav je svet kroz sva bića i sve tvari bio mirotočiv, sav logosan logotočiv. Niko kao Magdalina nije znao i osetio šta je prijanoo Bogu u telu: miomir od ljudi. Najdirljivija zahvalnost za sve što nam je doneo: za božansko Evanđelje i spasenje. Sve miomirne misli duše svoje, sva miomirna hristočežnjiva osećanja svoja Magdalina je izmešala sa mirom, prala njime noge Isusove