est Bogočovekova: umreti je što i zaspati; telo zaspi snom iz koga ga može probuditi Bogočovek. Smrt više nije strašna, nije plašilo roda ljudskog. Ali samo kada je Bogočovek u našem čovečanskom svetu, i kada Njegovim očima, njegovim Evanđeljem, gledamo smrt i ocenjujemo njenu prirodu i njenu pojavu.

Šta je smrt? – Smrt je spavanje tela do? – dokle Gospod hoće, tj. do sveopšteg vaskrsenja. Dokaz? Lazarevo vaskrsenje. Jer ono pokazalo da je za Gospoda Isusa smrt zaista usnuće, zaspalost tela. I to, privremena zaspalost, pa makar se protegla i do Strašnog Suda.

Onda, smrt nije ni u kom slučaju strašna za Hristove sledbenike. Jer oni osećaju i znaju da je ona pred Gospodom nemoćna kao san i sen

e! čovek se probudi i ožive. Gospod zna ime svakome od nas. Kad je Adam znao ime svakome stvorenju Božjem, kako ne bi Gospod znao svakoga od nas po imenu! Ne samo da zna, nego On nas i viče po imenu. O slatkog i životvornog glasa Jedinog Čovekoljupca! Taj glas može od kamenja stvoriti sinove Božje! Kako da nas ne probudi od sna grehovnoga!

Neki čovek beše digao kamen da ubije brata svoga. No u tom trenutku učini mu se da ču glas majke gde ga zove po imenu. Samo ču glas majčin - i ruka mu zadrhta. On ispusti kamen i zastide se od greha nameravanog. Glas majčin probudi ga od smrti grehovne. Pa kad glas majčin spasava i budi od smrti, kako li tek glas Stvoritelja i Životodavca!

Kad god je Gospod viknuo nekoga ko je bio mrtav samo telom, svaki se probudio i ustao. No nije se svaki probudio i ustao od onih koji su bili umrli dušom, kad ih je Gospod viknuo. Jer za ovo probuđenje, za ovo vaskrsenje, treba i saglasnost volje umrloga. Juda! zar celivom izdaješ? Tako viknu životvorni glas, no mrtvac osta mrtvac, i grešnik se ne probudi. Savle, Savle, što me goniš? viknu isti životvorni glas, i uspavan grehom probudi se, i mrtvi ožive. Vaistinu, dublji je san grehovni od smrti, i spavač se ne budi lako.

Slatki Gospode, probudi nas od sna grehovnog, probudi Gospode! Tebi slava i hvala vavek. Amin