ato i na čelu svih njegovih reči stoji: „Ja – sam vrata“. Sve što ljudsko ne uđe u Njega, ostaje u smrti i grehu, umire stalno kroz grehe i survava se u večno carstvo zla i greha: pakao. Van Bogočoveka nema vrata besmrtnosti za ljudsko biće; samo Njime čovek se spasava. Da, Njime: svime što je On i što je Njegovo = Sveto Evanđelje, Crkva. U njima su sve sile i sva sredstva kojima ljudi savlađuju greh, smrt i đavola. A On – uvek u svemu tome celokupnom svojom Bogočovečanskom ličnošću. Do pojave Bogočoveka na zemlji, ovaj naš svet zemaljski bio je bez vrata tamnica smrti; On je prva vrata iz nje u besmrtnost. Ali je celokupno spasenje uslovljeno i ograđeno Njime, Njegovom Bogočovečanskom Ličnošću: „Ko uđe kroza me = mnome – spašće se“. Svuda i svemu: Bogočovek, Bogočovek, Bogočovek. Spasenje = mnome. Spasiteljem – spasenje.

U podvigu spasenja je i prava, bezgranična sloboda čovekova: „i ući će i izići će, i pašu će naći“; kroz spasenje od greha i đavola i smrti raste sloboda, besmrtna i bezgranična. Jer greh i jeste okov koji porobljava ljudsko biće zlu, smrti i đavolu. Pri tome svemu čovekova ličnost ostaje netaknuta i „raste rastom Božjim“ – „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13; Kol. 2,19): jer nema ni greha ni smrti da je sputava, ograničava, sužava. „Pašu će naći“: sve čime se hrani bogolika duša čovekova i bogočežnjivo biće njegovo; sve što služi kao besmrtna hrana za besmrtno biće čovekovo. A ta „paša“? – večna božanska Istina, i Pravda, i Ljubav, i Dobrota, i Mudrost, i Milost, i sva ostala božankža savršenstva; na zemlji: Evanđelje = Crkva: svete tajne, svete božanske sile i svete vrline. To je „paša“ koje uvek ima u nepotrošivom izobilju u Bogočoveku=Crkvi=Evanđelju.

Zbog svega toga – Bogočovek jedini istinski vođ roda ljudskog. Vođ koji izvodi ljude iz smrti i uvodi u besmrtnost. Otuda, samo Spasitelj – Vođa. I ostali hristonosci. Svi oni vode ljude u besmrtnost i život večni

u, dobija jedino od Hrista. Njegovo opravdanje je od Hrista, i telo njegovo - takođe je Hristovo. Onaj ko se spasava, spasava se zbog toga što je obučen u Hrista. Samo u takvom stanju on može da priđe Ocu. Mi smo otpali od Boga i zato smo izazvali gnev prema sebi. (Suđenje po) pravdi Božijoj odstupa od nas i milost se Njegova pruža ka nama i prima nas, koji se približavamo, samo ako se približavamo Njemu u Hristu i Hristom. Pečat Hristov se otiskuje na celoj prirodi Hrišćanina. Onaj ko ga nosi poći će usred senke smrti i neće se uplašiti zla.

Da bismo bili takvi; mi imamo tajne - krštenje i Pričešće, koje u grešnicima, po krštenju, deluju pokajanjem. No, i to je od strane Gospoda. U naš udeo, pak, spada da u svome duhu obrazujemo pogodna raspoloženja za njihovo primanje - veru, koja ispoveda: "Ja sam propao, no spasavam se samo Gospodom Isusom Hristom"; ljubav, koja revnuje da sve posveti Gospodu, ništa ne štedeći; i nadu, koja se ne nada na sebe, nego je uverena da neće biti ostavljena od Gospoda, očekujući svaku pomoć od Njega, bilo unutrašnju bilo spoljašnju, tokom celog svog života, sve dok čovek ne bude uzet tamo gde je i On sam