b greha, smrti i đavola; da ga vode najamnici; da u čoveku nema ničeg besmrtnog, večnog, božanskog; da je Bogočovek ne samo nepotreban, već i štetan po čovečanstvo, jer je „đavo u njemu“, jer je „poludeo“. Zaista, sud o Bogočoveku strašniji i nakazniji i od onog u paklu, jer je On i u pakao onšao, ali su Ga i tamo, i ovde na zemlji, đavoli priznavali za Boga, i Sina Božjeg, i Sveca Božjeg. Zar nisu ljudi gadniji od đavola, od svih đavola, prema Bogočoveku gadniji. A kad su takvi prema Njemu, zar mogu ne biti ljudožderi samoživi jedan prema drugome, ili jedan čopor prema drugom čoporu? Takav sud o Isusu? Da, eno ga, on se provlači kroz mnoge savremene teorije o Hristu i Njegovom Evanđelju.

Po njima: To je i „naivno“, i „sentimentalno“, „bolesni i bolećivi idealizam“, to je „nezdrava nauka“, „bolesna nauka“, „opijum za narod“, „laž“, „guba“, „varalica“, „sanjarenje“, „neostvarljivo maštanje“; sve, sve, sve drugo – samo ne blaga vest, ne novi život, ne spasenje, ne prosvećenje, ne rešenje glavnih životnih problema. A ako Bogočovek nije sve to, i nesravnjeno više od toga, onda – ni čovek, ni zemlja, ni nebo, nemaju nikakvog razumnog smisla, već sve to treba spaliti i potpuno uništiti. Ljudima preostaje samo jedan napor za njihov demonski čin: da izmisle dinamit kojim će u paramparče razneti i nebo i zemlju, i što je glavno: ljude, ljude, ljude�