id uma, čisto srce. Jer gresi su kao skrama koja padne na oči, te ne vide svetlost, iako ona postoji svuda naokolo, i u vis do u beskraj, i na niže do u beskraj, i sa svih strana do u beskraj.

Najvidovitiji od ljudi do Hrista u tom pogledu jeste Sveti Jovan Krstitelj. Sva je njegova misija u tome: otkriti ljudima istinitu svetlost. On samo o tome i svedoči kao očevidac koji tu svetlost neprestano gleda i kao bogoosetljivac koji tu svetlost živo oseća.

Upoređen sa tom istinitom svetlošću, Svesvetlošću – Bogom Logosom, i on nije svetlost, iako u čovečanskom svetu svetli šojom svetlošću i pravednošću kao sunce. Iako je on, po reči Samoga Spasitelja, bio „najveći između rođenih od žena„, sveti Evanđelist veli za njega: „On ne beše svetlost, nego da svedoči za svetlost“ (st. 8).

Ma koliko bili „svetlost sveta“ (Mt. 5,14) Sveti Apostoli i ostali Svetitelji, njihova svetlost je uvek pozajmljena od Boga svetlosti; oni ou samo prenositelji božanske Logosove ovetlosti. Cilj je njihovog dolaska u ovaj svet, kao i Pretečinog: „da svedoči za svetlost, da svi veruju kroz njega“ (st. 7). Znači: on je samo put i prelaz i prolaz ka Istinitoj Svetlosti – Bogu Logosu. „Kroz njega“ – Bogu Logosu. To je celokupna propoved njegova.

Ta Svesvetlost nije nešto strano i tuđe ljudskom biću; nju će pronaći svaki čovek u svakoj tvari samo ako ide do njenota dna, do njenoga srca: jer tu su i razlivena bezbrojna zrnca Logosne svetlosti. A najpre, tu Svesvetlost, njene najjače odraze naći će u sebi samom, u najtajnijoj suštini svoga ljudskog bića. Jer sa tom svetlošću Bog Logos i šalje svako ljudsko biće u ovaj naš zemaljski svet. Ta svetlost i jeste suština bogolikosti čovečije. Ona mu je svetlost u tami postojanja.

Glavna, neugasiva svetlost. Zato je za čoveka i prirodno i lotično da veruje u tu Loposovu Svetlost, u Boga Logosa, u tu istinitu Svetlost. To kazuju svete reči bogonadahnutog Evanđelista: „Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet“ (st. 9). „Svakoga čoveka“ bez izuzetka, bio Hrišćanin ili nehrišćanin. Jer ta svetlost i čini čoveka čovekom, i ljudsko biće ljudskim bićem. To znači: svaki je čovek po duši logosan, po duši Hrišćanin; svaki je čovek po prirodi svojoj hristonosac, svetlonosac. U tome je večna vrednost svakog čoveka. U tome je božansko veličanstvo svakog čoveka.

Dolazeći na svet, svaki čovek već donosi u duši svojoj malo Hristovo Evanđelje; svaki evanđelist, svaki – bogoslov, svaki – Hristoslov, svaki – hristoobjavitelj, svaki hristopropovednik, svaki – bogojavitelj.

Stoga, u osnovi nema niko od ljudi izgovor za svoj nehrišćanski život u svetu, niko, pogotovu hrišćani, jer oni bar ,po prirodi“ svojoj treba da čine srž Hristova Evanđelja. Utoliko pre što je ta logosna svetost – logosna Svetlost razlivena po ovima tvarima i bićima. Sve glasi, sve gromoglasi Hrista Boga Logosa; sve što postoji sliva se u jedno ogromno bogojavljenje, hristojavljenje: „u svetu beše, i svet kroza nj postade, i svet ga ne pozna“ (st. 10), pa i bogolika kruna sveta – čovek. Pa ipak: „svet ga ne pozna“ (st. 10). Zašto? Po slobodi svojoj, po neželji svojoj, po dobrovoljno izabranom zlu svom, bogoboračkom i hristoboračkim.

Zlovoljom svojom, kao nekim sveobuhvatnim crnim zvonom, ljudi su pokrili sve logosne svetlosti sveta, pogasili sve sveće, sve lampe Božije u svetu, i zaleteli se kroz svoju tamu u mrak i haos. I tako se u njemu stalno koprcaju i dave, eda bi u svome mraku udaljile sve što ih potseća na Boga, na Hrista.

Ljudi, zbog logosne svetlosti koju sa sobom u prirodi svojoj donose u ovaj svet, po prirodi su „svoji“ Hristu, ali po svojoj zloj volji su otućeni od Hrista, kao da mu nisu nikakav rod. Zato evanđelist i piše: „K svojima dođe, i svoji ga ne primiše“ (st. 11). Povučena je ovde vrlo tanana razlika izmeću ljudi kao svojih Hristu, i ostalih bića kao svojih Njemu. On je došao „svojima“ obuhvata sva bića, sve tvari ovoga sveta, i ljude sa njima, jer da se odnosi samo na ljude, evanđelist bi rekao: „samo ljudima“. No pošto su ljudi odbili da prime ovaploćenog Boga Logosa, a druge tvarr ostale uz Njega (kamenje, crkvena zavesa, zemlja, sunce=sva priroda sem čoveka), to je sveti evanćelist izdvojio ljude, a na čelu svih ljudi – Jevreje, koji su u najpotpunijem smislu bili – svoji