(st. 18). – Da, „Boga niko nije video nikad“, ali ovi mogu da Ga vide u Isusu: On objavljuje Boga celokupnim svojim bićem, svakim svojim postupkom, osećanjem, rečju, mišlju, delom, i to objavljuje vascelog u svoj punoći Njegovoj.

„Mi svi primismo blagodat na blagodat“ (st. 16): primismo sve Hristove vrline jednu za drugom, ljubav za pravdom, istinu za ljubavlju; šta više: primismo, i primamo vascelog Boga kroz sveto Pričešće. I Njime postojimo; i Njime živimo. I sve što je Hristovo doživljujemo kao svoje, naše, ljudsko, bogočovečansko. I kroza sve to vidimo Jedinog Istinitog Boga i Gospoda – Bogočoveka Isusa Hrista.

I još ova blagovest nad blagovestima, radost nad radostima: „Boga niko ne vide nikad: ako imamo ljubav među sobom, Bog u nama stoji, i ljubav je njegova savršena u nama“ (1 Jn. 4,12). Što važi za Hristovu božansku ljubav, važi i za njegovu božansku Istinu i Pravdu, i Dobrotu, i Mudrost, i Život. Sve je to ono „što čusmo, što videsmo očima svojim, što rasmotrismo i ruke naše opipaše“ u ovaploćenom Bogu Logosu – Bogočoveku Gospodu Isusu (1.Jn.1,1), Jedinom Spasitelju čoveka i sveta.

Ovo evanđelsko učenje o Bogu Logosu potpuno je samostalno i opitno, zasnovano na živom istoriskom iskustvu. Tu nema ničeg iz one apstraktne filosofske logosologije, od onih učenja o Logosu: aleksandriskog, platonovokog, stojičkog, neoplatonovskog, filonovskog.

Ovi filosofski logosi su uvek, više ili manje, transcendentna bića, ili sile, ili pojmovi, ili ideje, ali nikada ličnost, najmanje savršena božanska Ličnost, Bog Logos, a još manje i od najmanjeg: Bog Logos koji se ovaplotio, postao čovek i delao kao živa i stvarna čovečanska ličnost u izvesnom periodu ljudske istorije.

Sveti Zlatoust blagovesti: Ako Bog Logos, ta „istinita svetlost obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet„, otkuda onda toliki ljudi ostaju neobasjani, neprosvetljeni. Svakako otuda što svi nisu poznali veru Hristovu. A kako On „prosvetljuje svakoga čoveka„? – Srazmerno prijemljivosti svakoga. Ako neki, po svojoj volji, zatvorivši oči uma svoga, ne žele da prime zrake te svetlosti, onda njihovo pomračenje proizlazi ne od prirode same svetlosti već od zloće tih ljudi koji svojevoljno lišavaju sebe dara.

Blagodat se izliva na sve; ona nije tuđa ni Jevrejinu, ni Jelinu, ni Varvaru, ii Skitu, ni slobodnjaku, ni mužu, ni ženi, starcu ni mladiću; ona je svima podjednako bliska i sve ravnopravno priziva. One pak, koji ne žele da se koriste tim darom, oni pravično sami sebi dužni su pripisati tako oslepljenje. I oni ginu ne od čega drugog već od svoje sopstvene poročnosti.

Tajna života, tajna svetlosti, tajna vere je u Bogu Logosu. A kroz Boga Logosa u Svetoj Trojici. Po blagovesti svetog Kirila Aleksandriskog: Sve je od Oca kroz Sina u Duhu Svetom… Bog Logos obitava među tvarima kao među svojima. Razume se, svet je svoj Bogu po tvorevini i prevođenju ka Njemu i kroz Njega. Tako, polučivši najzad ponovo prvobitnu krasotu svoje prirode i ireobraženi shodno onoj božanstvenoj prirodi pobeđujmo zlo koje nas snalazi.

Stoga, dakle, uzlazimo u nadprirodno dostojanstvo kroz Hrista, i budimo i mi sinovi Božiji, ne bez ikakve razlike s Njim. Podražavajmo Mu po blagodati. On je istiniti Sin od Oca, istina izražena u rečima: „Rekoh: bogovi ste i sinovi Višnjega svi“ (Psal. 81,6). Mi smo sinovi po usinovljenju i podražavanju, a On po prirodi i istinski. Kroz veru u Hrista mi postajemo zajedničari Božje prirode i nazivamo se bogovi po blagodati