1A posle tri godine* dođe vest ljudima oko Jude da je Dimitrije (I Sotir), sin (cara) Selevka (IV), uplovio kroz luku Tripolis sa velikim mnoštvom vojske i brodovlja,
3Neki pak Alkim, prethodno prvosveštenik, koji beše dobrovoljno oskrnavljen u vremenima nemešanja (s jelinskim idolosluženjem), shvativši da mu ni na koji način nema spasenja, niti već pristupa svetom žrtveniku,
4Dođe caru Dimitriju (I), sto pedeset prve godine,* donoseći mu zlatni venac i palmovu granu, a uz to i nekoliko grančica masline što se nose (νομιζομένων Prilažu kao prvine) u Hram; i time se toga dana zadovolji.
5No (druti put) nađe vreme za saradnika svoje podlosti, kada ga Dimitrije pozva na neko zasedanje (συνέδριον), i zapitan (od njega): Kakvoga su raspoložena i namera Judejci? - na to reče:
6"Oni Judejci koji se zovu Asideji, kojih je vođa Juda Makavej, ratni su huškači (πολεμοτροφοϋσι) i bundžije, ne ostavljajući carstvo na miru i spokoju.
8Najpre zato što iskreno mislim ono što dolikuje caru; a kao drugo: misleći i na moje građane; jer bezumljem (τη. άλογιστια) napredpomenutih (ljudi) sav naš narod nemalo pati.
9A kada svaku od ovih stvari doznaš (proučiš), care, postaraj se i za zemlju i za opsednuti rod naš, shodno tvome dobrosrdačnom prema svima čovekoljublju.
14A neznabošci koji zbog Jude behu pobegli iz Judeje, pridružiše se poput stada Nikanoru, smatrajući da će nesreće i porazi Judejaca biti njima uspeh i blagostanje.
15(A oni oko Jude) čuvši za nailazak Nikanorov i za napad neznabožaca, posuše se pepelom i usrdno moljahu Onoga Koji je doveka izabrao (άχρι αιώνος συστήσαντα - odreduo) Svoj narod (Izrailj) i uvek je s (čudesnom) pojavom (μετεπιφανείας) prihvatao se (άντιλαμβανόμενον štitio) svojega udela.
18Međutim, kada Nikanor ču kako veliko junaštvo (άνδραγαθίαν) imađahu ljudi oko Jude i srčanost u borbama za Otadžbinu, poboja se da presudu (ishod bitke) učini krvlju.
21Pa odrediše i dan u koji će same (vojskovođe) doći na jedno isto mesto. I dođoše (toga dana) sa svake strane ratna kola (δίφραξ), i postaviše sedišta (počasna).
22Juda (ipak) zapovedi da naoružani ljudi budu spremni na pogodnim mestima, da ne bi od neprijatelja bilo iznenadno zlodelo. I (vojskovođe) učiniše odgovarajući zajednički dogovor (κοινολογία).
26Α Alkim, Videći među njima naklonost i uzevši sklopljeni dogovor, otide kod Dimitrija (I Sotira), i reče (mu) za Nikanora da neprijateljski misli o (državnim) stvarima, jer neprijatelja carstva njegovog Judu naznači za naslednika.
27Na to se car veoma razgnjevi, i razdražen klevetama svelukavog Alkima, napisa pismo Nikanoru govoreći da jako negoduje zbog dogovora, i zapovedi mu da Makavejca vezanog pošalje brzo u Antiohiju.
30A Makavejac, videći da se Nikanor ponaša prema njemu strožije, i da uobičajeni susret bi zamenjen grubljim odnosom, shvati da ta strogost nije od bolje strane, pa sabra nemali broj ljudi oko sebe i skrivaše se od Nikanora.
31Ovaj pak (Nikanor), shvativši da ga je onaj muž viteški nadmudrio, dođe u najveći i sveti Hram, kada sveštenici prinošahu uobičajene žrtve, i zapovedi im da mu predaju toga čoveka.
33(Nikanor) pruži desnu ruku prema Hramu i ovako se zakle: "Ako mi ne predate Judu svezanog, ovaj ću Božiji Dom sravniti sa zemljom i Žrtvenik ću razrušiti i ovde ću podići sjajni oltar Dionisu!"
37A neki Razis, od Jerusalimskih starešina, bi optužen Nikanoru, čovek ljubitelj građana (svojih), koji imađaše glas veoma dobar među njima, i po naklonosti (sviju) nazivan ocem Judeja;
38On beše u prethodnim vremenima nemešanja (της άμειξίας - neučešća u jelinskom idolosluženju) optužen za vernost Judaizmu i kako je gotov da i telo i dušu položi za Judaizam sa svakom iskrenošću.
41No kada mnoštvo vojnika htede da zauzme kulu (u kojoj on beše), i navaljivahu na vrata avlije i zapovediše da se donese vatra i zapale vrata, on budući opkoljen, baci se na mač,
43No ranom (od mača) ne beše smrtno pogođen zbog žurbe u tom podvigu, a masa (već) beše prodrla unutar vratnica, on hrabro istrčavši na zid baci se smelo pred masu.
45I još dišući, raspaljen ljutom revnošću, ustade iako mu krv liptaše potocima i imađaše teške rane, pa protrča putem kroz masu i stavši na neku strmu stenu,
46Budući već sasvim beskrvan, zgrabi obema rukama svoju ispalu utrobu i tresaše njome prema masi; i prizvavši Gospodara života i duha da mu je opet povrati (u vaskrsenju), na taj način promeni životom.