1 Posle nemnogo vremena posla car (Antioh IV Epifan) nekog starca Atinjanina da prinuđuje Judejce da prelaze sa otačkih Zakona (na jelinske) i da ne žive (μη πολιτεύεσθαϊ) po Božijim Zakonima.

2 A i da oskrnavi Hram u Jerusalimu i da ga preimenuju u (hram) Zevsa Olimpijskog, a onaj u Garizinu u (hram) Zevsa Ksenija (gostoprimca), kao što običavahu (έτύγχανον) žitelji toga kraja (Samarije).

3 Svima beše strašno i nepodnošljivo ovo uvećanje zla.

4 Jer Hram se ispuni orgijama i pijankama od strane neznabožaca koji se iživljavahu sa bludnicama, i u vrtovima svetim sastajahu se sa ženama, i uz to unošahu unutra nedozvoljeno.

5 I sam Žrtvenik bi ispunjen žrtvama zabraljeiim i od Zakona nedozvoljenim.

6 A ne beše moguće ni praznovati subotu, niti držati otačke praznike, niti uopšte ispovedati da je neko Judejac.

7 I vođahu ih sa gorkom prinudom da svakoga meseca u dan carevog rođenja jedu utrobe od žrtava (επί σπλαγχνισμόν), a kad bivaše praznik Dionisov (dionizijade) prinuđivahu Judejce da s vencima od bršljana idu u procesijama u čast Dionisa.

8 A na podsticaj Ptolemeja izdata je i naredba da se i u susediim Jelinskim gradovima protiv Judejaca primene iste mere, te da jedu utrobe (idolskih) žrtava.

9 One pak koji ne htednu preći na jelinske običaje, da ih kolju. Tako se (svuda) mogla videti ova nastala nesreća.

10 A uhvaćene biše i dve žene (Jevrejke) koje behu obrezale (svoju) decu, i njima o dojke obesiše decu, i javno ih provodeći kroz Grad baciše ih sa zidina (gradskih).

11 Drugi pak (Judejci), koji zajedno otidoše u pećine (u zbeg), da odpraznuju sedmi dan, prijavljeni Filipu (namesniku) biše i zajedno spaljeni, zato što ne htedoše da se brane iz uvaženja prema najpoštovanijem danu.

12 Molim, zato, one koji ovu knjigu budu čitali, da se ne obeshrabre zbog nesreća, i da ove kazne ne smatraju da su radi istrebljenja, već radi vaspitnog karanja (προς παιδείαν) roda našeg.

13 Jer i to što bezbožnici nisu (od Boga) za dugo vremena dopušteni, nego brzo podležu kaznama, to je veliki znak dobročinstva (Božijeg).

14 Jer nije kao sa drugim narodima - da Dugotrpeći Gospod čeka da dostignu do punine grehova pa da ih kazni - da je tako presudio i sa nama da bude,

15 Da ne bi, ostavljajući nas da dođemo do kraja grehova, onda nas kažnjavao.

16 Jer, nikada (Gospod) ne udaljuje milost (Svoju) od nas, već kažnjavajući nevoljama, ne napušta narod Svoj.

17 No, ovo vam je rečeno radi podsećanja, pa se brzo vraćamo na dalje pripovedanje.

18 Neki Eleazar, jedan od prvih književnika, muž već zašao u duboke godine i po izgledu lica divan, bi prisiljavan da otvori usta i jede svinjsko meso.

19 On pak, izabirajući slavnu smrt većma nego život s mrskošću, pošto ispljuva (meso), dobrovoljno priđe mučilištu (επί το τύμπανον),

20 Na način na koji priliči da pristupa]u oni koji su gotovi da (sve) podnesu zbog odbijanja jeđenja nedozvoljenoga, makar i po ceni ljubavi prema životu.

21 A oni koji su bili nadležni za bezakone gozbe (pravljene) od utroba žrtava, zbog od davnih vremena poznavanja ovoga muža, uzeše ga nasamo i moljahu ga da, donevši meso koje mu je dozvoljeno da jede i pripremivši ga sam, da se pretvara kao da jede od mesa od žrtava naređenog od cara,

22 Da bi, učinivši to, izbavio se od smrti, te da bi, zbog starog prijateljstva prema njima, zadobio čovekoljublje.

23 A on donevši divan zaključak (λογισμόν), dostojan uzrasta i uzvišene starosti, stečen od slavne sedine i vrlinskog od detinjstva vladanja, bolje reći od svetog i bogodanog Zakonodavstva (θεοκτίστου νομοθεσίας), odgovori sledeće, govoreći tako da bude brzo poslan u ad:

24 "Nije dostojno našeg uzrasta da se pretvaramo, da ne bi mnogi mladi smatrali Eleazara devedesetogodišnjaka da je prešao na tuđinštinu;

25 Pa oni, zbog mog glumljenja i zbog kratkog i trenutnog života, prevare se zbog mene, te steknem omraženu i prljavu starost.

26 Jer, ako se za sada i izbavim od ljudske kazne, no ruku Pantokratora ne mogu ni živ ni mrtav izbeći.

27 Zato, junački sada promenuvši životom, pokazaću se dostojnim starosti.

28 A mladićima ću ostaviti plemeniti primer da dobrovoljno i hrabro umiru za časne i svete Zakone (Božije)." I to rekavši, otide pravo na mučilište (επι το τύμ - πανό ν).

29 Oni pak koji malopre imađahu prema njemu naklonost, promeniše je u neprijateljstvo, zato što, kako oni smatrahu, napred kazane reči behu ludilo (άπόνοιαν bezumlje).

30 A on, imajući u mukama da skonča, uzdahnu i reče: "Gospodu Koji ima sveto znanje, javno je da ja, mogući se osloboditi od smrti, mučen podnosim teške bolove po telu, no dušom radosno ovo trpim, straha radi Njegovoga."

31 I on, dakle, promenuvši životom na ovaj način, ne ostavi samo mladima nego i mnogima od naroda (τον έθνους nacije) svoju smrt kao primer plemenitosti i spomen vrline.