2Međutim, vojni zapovednici po mestima, Timotej i Apolonije, sin Genejev, i još Jeronim i Demofon, uz njih još i Nikanor, Kipriarh, nisu ih ostavljali bezbedne i na miru.
3A stanovnici Jope učiniše jedno veliko nečašće (το δυσσέβημα bezbožno delo), zamoliše Judeje koji s njima žive da sa ženama i decom uđu u pripremljene od njih lađe, (da pokažu) da prema njima ne postoji nikakvo neraspoloženje.
4Pošto je to bila zajednička odluka (κοινόν ψήφισμα) grada, i pošto ovi to prihvatite, jer htedoše da žive u miru i ništa sumnjivo ne imađahu, kada se popeše (na lađe), oni ih potopite, njih ne manje od dve stotine.
6I prizvavši pravednog Sudiju Boga, pođe protiv zlih ubica braće svoje, i noću zapali pristanište i spali lađe, a one koji tamo behu pobegli probode (mačem).
11I bi surova bitka; i kad oni oko Jude, blagodareći pomoći od Boga, uspevahu (u pobedi), nomadi (Arapi) tražahu da im Juda pruži desnicu (mira), obećavajući da će im dati stada, i pašu za stada, i da će im i u ostalome biti od koristi.
14A oni unutra, popadavši se na odbranbenost zidova i izobilje hrane, drsko se ponašahu prema Judinim ljudima vređajući ih i još huleći i govoreći nedopustive reči.
15Ljudi oko Jude, prizvavši Velikoga Vladara sveta, koji je bez ovnova i (drugih) sprava za opsadu srušio Jerihon u vreme Isusa (Navina), navališe zverski na zid (tvrđave).
19Dositej pak i Sosipatar, dvojica od vojskovođa Makavejevih, izišavši napred pogubiše ostavljene od Timoteja u tvrđavi, njih više od deset hiljada ljudi.
20Makavej pak, rasporedivši svoju vojsku po četama, postavi ovu dvojicu nad četama, i napade na Timoteja, koji imađaše oko sebe sto dvadeset hiljada pešadije i hiljadu i pet stotina konjanika.
21A Timotej kada doznade za napad Judin, odasla žene i decu i ostalu komoru u mesto zvano Karnion, jer to mesto beše teško opkoljivo i nepristupno zbog uskosti (klanaca) svih tih mesta.
22Kada se pojavi prva četa Judina, nasta bojazan među neprijateljima i strah napade na njih od pojave Svevidećeg (της τον τα πάντα έφορώντος επιφανείας - od javljanja Onoga Koji cve nadgleda), i oni nagrnuše u bekstvo, bežeći svaki na drugu stranu, tako da bivahu često od svojih ranjavani i oštricama svojih mačeva osakaćivani.
24Timotej pak, upavši (u ruke) ljudima oko Dositeja i Sosipatra, tražaše s velikom lukavošću da ga puste čitavog, (govoreći) da on ima pod vlašću roditelje većine od ovih, a od nekih braću, pa će se (ako njega ubiju) njima desiti poništenje (άλογηθήνοίΐ biće zbrisani).
27A posle njihovog poraza i pogibelji, Juda zavojšti na Efron, tvrdi grad, u kojem življaše Lisije i mnoštvo raznih naroda, a mladići hrabri behu stali ispred zidina i borahu se junački, unutra pak behu velike zalihe ratnih sprava i strela.
28Prizivajući Moćnoga (τον δννάστην vladara), Koji moćno ruši neprijateljsku odbranu, uzeše (Judejci) grad u svoje ruke i oboriše na zemlju dvadeset pet hiljada onih unutra.
30No pošto Judejci koji tamo življahu posvedočiše da su Skitopoljci imali prema njima naklonost i u vremenima nesreće izlazili su im prijateljski u susret,
35Neki pak Dositej, od Vakinorovih, čovek konjanik i junačan, gonjaše Gorgiju i uhvativši za ogrtač vođaše ga snažno i htede prokletnika da zarobi živa, kad neki od konjanika Trakijaca napade ovoga (Dositeja) i odseče mu rame, te Gorgija pobeže u Marisu.
39Sledećeg pak dana dođoše Judini ljudi, kao što beše potreba (sahrane), da prenesu tela prethodno palih (ratnika) i sa srodnicima da ih polože u grobove otaca.
40I nađoše kod svakoga od mrtvih pod odećom posvećene stvari (ίερώματά) od idola iz Jamnije, što Zakon zabranjuje Judejima, pa svima postade jasno da su zbog toga razloga poginuli.
42Obratiše se na molitvu moleći (Boga za njih) da učinjeni greh sasvim izbriše. A plemeniti Juda moljaše narod da čuvaju sebe i budu bez greha (άναμαρτήτους είναι) imajući pred očima ono što se desilo zbog greha onih koji su pre toga poginuli.
43I učini sabiranje novčanih priloga po (svakom) čoveku, dve hiljade drahmi, i posla u Jerusalim da se prinese žrtva za greh, čineći to veoma dobro i mudro, misleći na vaskrsenje.
45Ali sagledajući da je onima koji s pobožnošću preminu (κοιμωμένοις), pripremljena najbolja nagrada, beše (mu) namisao sveta i pobožna, zato i učini žrtvu umilostivljenja za umrle da bi se oslobodili greha.