ta tajna „u Gospodu“. Zato je i dužnost roditelja prema deci sva sveta, sva božanstvena. A kakva je to dužnost roditelja „u Gospodu“ prema deci „u Gospodu“? Odgajati ih „u nauci i savetima Gospodnjim“ – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= u vaspitanju i nauci Gospodnjoj)“. Ne rade li tako, roditelji „razdražuju“ decu svoju: podstiču njihove rđave osobine, daju maha njihovim ćudima, rasplamćuju njihovu samovolju, poživotinjuju njihova shvatanja, nihilizuju njihova ubeđenja.Takva su, na kraju krajeva, sva takozvana „humanistička“, lajička vaspitanja dece, vaspitanja bez Boga, i protiv Boga. Zato se i dobijaju nedovršeni ljudi, ozemljeni ljudi, otelešnjeni ljudi, olešinjeni ljudi, poživotinjeni ljudi, podljudi, neljudi.

Samo se „vaspitanjem Gospodnjim“ deca izgrađuju u prave ljude, u potpune ljude, koji znaju božanski cilj ljudskog života, i ostvaruju ga božanskim sredstvima. „Vaspitanje Gospodnje“ je gde i Gospod. A On je sav u telu Svom bogočovečanskom, Crkvi: sva Njegova nauka, sve Njegove preporođujuće, preobražujuće, usavršujuće, osvećujuće, prosvećujuće sile, koje pomoću svetih apostola i ostalih svetitelja vode sve i svakoga „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13). Crkva je radi toga u svetu da odgaja ljude „u vaspitanju Gospodnjem“, „u nauci Gospodnjoj“. Tim vaspitanjem se stvara „novi čovek“, hristoliki čovek, čovek „po Bogu u pravdi i svetinji istine“ (Ef. 4,24). Drugim rečima: stvara se Božji čovek, sveti čovek. Jer samo sveti čovek je pravi čovek, potpun čovek, istinski čovek, dovršen čovek. A gde su primeri toga? Eno ih bezbroj u Crkvi: svetitelji, i svi pravi hrišćani. Svi su oni odgajeni „u vaspitanju Gospodnjem“, „u nauci Gospodnjoj“. U njih je sve na iskustvu zasnovano, sve je opitno, sve eksperimentalno. Tu je i psihologija i metodika vaspitanja razrađena do savršenstva. A trebnici, a priručnici, a udžbenici toga vaspitanja su „Žitija Svetih“, „Prolozi“, dela Svetih Otaca, na čelu sa Delima Svetih Apostola. U njima je samo ono zapisano što je ličnim iskustvom doživljeno i isprobano, i kao živo sveto predanje Crkvi ostavljeno, da nas kroz vekove i vekove životvornom silom svojom preporođava, osvećuje, obožuje, ohristovljuje, obesmrćuje, otrojičuje.

Molitveno pogružen u Evanđelje svetog apostola Pavla, sveti Zlatoust blagovesti: Dokle ćemo biti telesni? dokle ćemo gmizati po zemlji? Sve nam mora biti sporednije od brige o deci i od vaspitanja njihovog „u nauci i savetima Gospodnjim“. Ko se izrana nauči biti bogomudar – φιλόσοφος (= filosof), taj time stiče bogatstvo veće od svakog bogatstva, i najveću slavu. Nije toliko korisno odgajati sina učeći ga zanatu i spoljnoj nauci, pomoću kojih se stiče novac, koliko – naučiti ga da prezire novac. Ako želiš da ga načiniš bogatim, ti postupaj tako. Bogat je ne onaj kome treba mnogo imanja, i poseduje mnogo, nego onaj kome ništa ne treba. Tako vaspitavaj svoga sina, tome ga uči; to je najveće bogatstvo. Nemoj se paštiti da sina svog učiniš čuvenim po svetovnoj učenosti i da mu pribaviš slavu, nego se staraj da ga naučiš da prezire slavu ovoga života; to će ga učiniti slavnijim i čuvenijim. Ovo može postići i siromah i bogataš; tome se može naučiti ne od učitelja i od nauka, nego iz Svetoga Pisma. Nemoj tražiti da sin tvoj dugo živi ovde, nego da se tamo udostoji života bezgraničnog i beskonačnog. Daj mu veliko – τὰ μεγάλα, ne malo – τὰ μικρά. Udubi se u reči Pavlove: „gajite ih u nauci i savetima Gospodnjim“. Staraj se da ga načiniš ne ritorom, nego ga nauči da bogomudruje – φιλοσοφεῖν παίδευε. Ako ne postane ritor, neće biti nikakve štete; a ako mu nedostaje bogomudrosti, hiljade ritorstava neće mu ništa koristiti. Potrebno je lepo vladanje a ne oštroumnost, moral a ne govornička veština, dela a ne reči. To je ono što donosi carstvo, to daruje istinska blaga. Ne jezik izoštravaj, nego dušu očišćavaj