biljna, stvar. Od pojave Bogočoveka Hrista u našem čovečanskom svetu, sve je u čoveku postalo božanski ozbiljno, božanski važno, sve: od najmanjeg do najvećeg, od najnevidljivijeg do najočiglednijeg. Jer je sve čovekovo, i duša i telo, određeno za besmrtni, večni život.

Pripremanje i osposobljavanje za taj život vrši se na zemlji. Kako?

Osvećivanjem i duše i tela pomoću evanđelskih svetih tajni i svetih vrlina. Sveti po pozivu, hrišćani su dužni biti sveti i po životu. Sve u njima da bude sveto: i duh i duša i telo (sr. 1. Sol. 5,22-23; 1. Kor. 3,16-17; 6,20). Sve njihove misli, i osećanja, i htenja, i dela treba da budu „kao što dolikuje svetima“. Blud, nečistota, lakomstvo, ne sme se ni spominjati među njima, akamoli činiti. I to nije sve, nego se ne smeju govoriti, ni izgovarati, nikakve sramotne i besmislene reči, ili praviti šale. Uvek imaj na umu ovu istinu: život je božanski ozbiljna dužnost; biti čovek je božanski važna stvar. Svetost Bogočoveka Hrista je naše merilo i naš ugled i naš uzor: „u celokupnom životu“ svom mi moramo biti „sveti, izgrađujući sebe po Svecu koji nas je pozvao“, tojest po Bogočoveku Hristu (1. Ptr. 1,14.15). Zato ne smemo činiti ništa „što se ne pristoji“, već uvek samo ono „što dolikuje svetima“. A za sve to neophodna je briga, i bdenje, i straženje nad svim onim što se dešava u nama i oko nas. Ko evanđelski ozbiljno uzima dušu svoju, razumeće ovo. I još će razumeti zašto se Gospod Hristos – „nikada smejao nije, a često su ga viđali gde plače“. I zahvaljivaće danonoćno čudesnom Gospodu Isusu što nam je objavio svu božansku istinu o čoveku: ko je, šta je, radi čega je, otkuda dolazi i kuda konačno odlazi.

Svestrano osećajući božansku zbilju čovekova bića i njegova života, Zlatousti evanđelist blagovesti: Kakva je korist napraviti šalu? Njome ćeš samo izazvati smeh. Neka ne bude nijedne prazne reči, jer od praznih reči mi se otiskujemo u nepristojne razgovore. Sada je vreme ne veselja, nego plača, tuge i ridanja. A ti se šališ! Koji borac, izišavši na arenu, ostavlja borbu sa protivnikom, i zbija šale? Blizu tebe je đavo, vije se oko tebe ričući, da bi te progutao, sve stavlja u pokret i svim silama radi ti o glavi, dovija se kako da te istera iz tvoga utočišta, škrguće zubima, ciči, raspiruje oganj protiv tvoga spasenja, – a ti sediš i zbijaš šale, vodiš prazne razgovore i govoriš nepristojne reči?! Možeš li ga savladati? Mi se, dragi moji, kao deca igramo … Sada je vreme rata i vojevanja, bdenja i straženja, naoružavanja i pripremanja za borbu; nema mesta nikakvome smehu u sadašnje vreme, jer je ovo vreme – vreme ovoga sveta. Čuj šta Hristos govori: „Svet će se radovati, a vi ćete žalosni biti“ (Jn. 16,20). Hristos je raspet na krstu zbog tvojih zala, a ti se smeješ? On bi bijen po obrazima i tolike muke pretrpe zbog tvoje propalosti i bure koja te ponela, a ti se veseliš? I zar Ga time ne vređaš sve više? No pošto nekima ova stvar izgleda bezazlena – ἀδιάφορον (= ni dobra ni rđava), razmislimo malo o tome, i videće se kako je to ogromno zlo. Ustvari, delo je to đavola: činiti da se ne obraća pažnja na bezazlene stvari – τό ποιεῖν τῶν ἀδιαφόρων καταφρονεῖ (= činiti da se ne pridaje važnost onome što izgleda naivno, ni dobro ni zlo). A da ništa nije bezazleno, naivno, adiaforno, evo dokaza. Pogledajmo kakav treba da je sveti čovek. On treba da je tih, krotak, tužan, plačan, skrušen. Prema tome, ko zbija šale nije svet; takav, makar bio i Jelin, smešan je. To je dozvoljeno samo onima što igraju na pozornici. Gde je nepristojnost, tamo su i šale. Počuj šta govori prorok: „Služite Gospodu sa strahom i radujte Mu se s trepetom“ (Ps. 2,11). Šaljenje čini dušu mlitavom, lenjom, tromom; i ono često izaziva svađe i porađa tuče. Divno je kada je duša trezvena, nemoguće ju je zavesti; a rasejanu, ko neće zaneti? Ona će biti obmanuta sama sobom, i neće joj biti potrebne zamke i napadaji od strane đavola. Stoga, da govorimo ono što nam dolikuje, i neka sveta usta ne izgovaraju reči, svojstvene ustima nečasnim i bestidnim. „Jer šta ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?“ (2. Kor. 6,14)