od Hristos je „glava Crkve“ i „spasitelj tela“ Crkve, zato se Njime određuje, vodi i rukovodi sav međusobni odnos muža i žene, sav život njihov. Muž je glava ženi, zato što je Hristos glava mužu. I to: „muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi“, ne drukče. Kao glava Crkve Gospod Hristos neprestano daje telu Crkvo sve što mu je potrebno za njegov bogočovečanski život i spasavanje svih članova njegovih od greha smrti i đavola. Tako u muž, imajući Hrista za svoju glavu, dobija od Njega sve što mu je potrebno za evanđelski život u svetu: snabdeva ga svim božanskim svetim silama, koje mu celo biće osenjuju Bogom, i tako spasavaju od svakog greha, smrti i đavola. Muž pak, kao glava ženi, sve te božanske sile dužan je prenositi na ženu, i rukovoditi je u njenom evanđelskom životu. Bez glave, telo je mrtvo; tako je i čovek mrtav, ako Hrista ne priznaje za svoju glavu, tojest za izvor svih životnih sila i duha i duše i savesti i srca. Gospod Hristos je glava mužu, ako je ovaj vascelo biće svoje ugradio u bogočovečanski organizam tela Hristovog, Crkve. Muž je glava ženi, sve dok je njemu glava Hristos. Nije li mu Hristos glava, on gine i propada u gresima i smrtima, jer nije u duhovnoj i životnoj zajednici sa Gospodom Hristom, koji je „spasitelj tela“, ali Spasitelj tela Crkve i svih koji su organski delovi toga tela.

Na tom bogočovsčapskom hijerarhiskom poretku zasniva se, stoji i postoji hrišćanski brak, hrišćanska porodnca. Sve se dobija od Hrista kroz poslušnost Hristu. Zato je sve hristoliko, sve – hristodano, sve – hristočežnjivo. „Žene, slušajte svoje muževe kao Gospoda“, ako oni slušaju Gospoda, ako im je On zaista glava, zaista smisao i cilj života, zaista Bog i Gospod. Hrišćanski brak, hrišćanska porodica je crkva u malome. Ona pretstavlja i jeste jedan bogočovečanski organizam, u kome vladaju evanđelski bogočovečanski zakoni, i koji živi svetim i životvornim bogočovečanskim silama