tih božanskih vrlina, koje predvodi i u svako savršenstvo odvodi molitva. Hrišćani se i ispunjuju Duhom Svetim živeći i vaspitavajući sebe i jedan drugog molitvom: „govoreći među sobom u psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu“. Neprekidno molitveno raspoloženje najbolji je znak da čovek živi u Duhu Svetom. Takav čovek za sve i sva ima razumevanja; i sva zbivanja u sebi i u svetu oko sebe on proprađa molitvom. Jer on svim bićem oseća i zna da se svi konci svih zbivanja nalaze u rukama svemoćnog i svemilostivog Gospoda. I zato hrišćani i zahvaljuju Gospodu „svagda za sve“: zahvaljuju Mu što je stvorio ovako divan svet; što je stvorio čoveka bogolikim i dao mu sposobnosti i sredstva za bogopodobno samousavršavanje; zahvaljuju Mu „svagda“ što imaju Anđele i Arhanđele za svoju svetu braću, što imaju Svetu Trojicu za Boga; zahvaljuju Mu „svagda“ što je ovaj vidljivi svet stvorio kao hram, i ljude u njemu kao sveštenoslužitelje sr. Kol. 1,16-20); zahvaljuju Mu „svagda“ što je rod ljudski spasao Gospodom Hristom od greha, smrti i đavola; zahvaljuju Mu „svagda“ naročito i silno za tako nezamenljivog i sveblagog i svemilog Spasitelja kao što je Gospod Hristos, za Njegov čudesni domostroj spasenja, za Crkvu, za Duha Svetog koji Crkvom i u Crkvi izvršuje neprekidno spasenje sveta, ljudi, ostvaruje bogočovečanski domostroj spasenja kroz vekove i vekove, i to ostvaruje pomoću svetih tajni i svetih vrlina, neobično lakih i pristupačnih za sve ljude svih vremena; i tako nigde kraja njihovom zahvaljivanju – „svagda za sve“, „svagda za sve“, „svagda za sve“. No iznad svega mi hrišćani ne prestajemo svim bićem zahvaljivati Bogu i Ocu što nam je dao tako svesavršenog, tako sveidealnog, tako svečudesnog Spasitelja – Gospoda i Bogočoveka Hrista, kakvog zemaljski svet ni zamisliti nije mogao. Sve što je rod ljudski mogao zamisliti kao najidealnijeg i najsavršenijeg Boga i Spasitelja, sve nam je to dato u licu Gospoda Hrista, i to nesravnjeno savršenije, ljupkije i milije, hiljadama puta savršenije i ljupkije i milije.

Gledaš Ga, i nikad da Ga se nagledaš! zaista – „što oko ljudsko ne vide“, to nam je Bog Otac dao u čudesnom Gospodu Hristu. Slušaš Ga, i nikad da Ga se naslušaš! zaista – „što uho ljudsko ne ču“, to nam je Bog Otac podario u sladčajšem Gospodu Isusu. Osećaš Ga, voliš Ga, i nikad da Ga se dovoljno naosećaš i navoliš! zaista – „što u srce čoveku ne dođe“, to nam je Bog Otac darovao u svemilostivom i svežalostivom Gospodu Isusu. Hrišćani, ta vi ste hrišćani i time, naročito i time što zahvaljujete „svagda“ i za svaku muku, i za svaku nevolju, i za svaku bedu, jer gle, njih je baš čudotvorni Spas naš i načinio sredstvima našeg spasenja, našeg očišćenja, našeg osvećenja, našeg oboženja, našeg ohristovljenja; a njih je tako mnogo u ovome svetu, i zato je svakome od nas tako lako spasti se pomoću njih. Jer kada je Jedini Čovekoljubac krst Svoj dao nama kao svesilu, blagoslovio kao vrhovno sredstvo osvećenja i svepobedno oruđe spasenja, onda – dobro došla svaka muko, i svaka nevoljo, jer si mi krstom Spasovim i laka i mila i spasonosna! (sr. D. A. 5,41; 2. Kor. 6,10; 12,10; Kol. 1,24; Jevr. 10,34; Jn. 16,33). Dobro došla i ti smrti, svaka smrti, koju doživljujem Hrista Gospoda radi, pravde Njegove radi, Evanđelja Njegovog radi, Crkve Njegove radi, spasenja svoga radi, spasenja braće moje radi. O, da! „zahvaljujući svagda“ Gospodu svečudesnom, što je Bogočovečanskom smrću Svojom najvećeg neprijatelja našeg – smrt, pretvorio u našeg najvećeg prijatelja: jer nas smrću – spasava od smrti!

Raskliktana čudesnom blagovešću Spasovom, hristočežnjiva duša svetog Zlatousta blagovesti: Sveti apostol veli: „zahvaljujući svagda za sve“. Šta – zar treba zahvaljivati za sve što se desi? Da, da! makar to bila bolest, makar to bilo siromaštvo. Zahvaljuj, makar i ne shvatao razlog nečega; u tome se baš i sastoji zahvalnost. Ništa veliko, ništa osobito, ako zahvaljuješ kada si u dobru, kada si zdrav, kada si napredan i srećan. No od tebe se traži da zahvaljuješ kada si u nevoljama i žalostima. Nemoj govoriti ništa sem reči: Hvala Ti, Gospode! No šta ja govorim o nevoljama koje bivaju ovde na zemlji! Za sam pakao treba zahvaljivati Bogu, za kazne u paklu, za muke u paklu. Jer ako budemo pažljivo razmišljali, – nesumnjivo će nam mnogo koristiti i ova stvar: strah od muka u paklu zauzdaće srce naše … Da, kada nas postižu bolesti, nesreće, beda, onda baš i treba silno zahvaljivati Bogu. I to zahvaljivati ne rečima, ne jezikom, nego postupcima, delima, mislima i srcem. Od sve duše treba Mu zahvaljivati. Jer nas On ljubi većma nego naši roditelji; i ljubav Božja se toliko razlikuje od ljubavi naših roditelja, koliko dobro od zla.

Hrišćani su svesni neobične složenosti, zamršenosti i težine duhovnog života; znaju oni da je kroz ovaj život najvidovitiji vođ njihov – neprekidna molitva Bogu, jer ih ona preko svih Svetih i vezuje za Boga, i osigurava im Njime izlaz iz svake teškoće i zla i smrti i pakla. Znaju oni da se nijedna evanđelska vrlina ne može upražnjavati celishodno osim u zajednici „sa svima svetima“, i da celokupan život valja provoditi u smernoj zajednici „sa svima svetima“ od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Stoga se hrišćani neprestano smiravaju pred Svetiteljima Božjim i među sobom: „slušajući se među sobom u strahu Božjem“. I to čine, da se ne bi ogrešili o bližnje, o braću, ako bi isticali volju svoju, nego je uvek samopregorno potčinjavaju volji Božjoj. „Služi svima kao gospodarima, i uskoro će svi postati tvoje sluge, potčinjene tebi vlašću, sigurnijom od vlasti i najsvirepijeg tiranina“