ojim bi se ljudi mogli spasavati od zla, greha, smrti i đavola (sr. D. A. 4,12). Mi otkupljujemo vreme, koje smo grehom prodali zlu, kada ga ispunjujemo Hristovim dobrom pomoću evanđelskih vrlina. Jer samo božansko dobro Hristovo može potisnuti sva zla iz svih „zlih dana“, i pretvoriti ih u dane dobre. „Iskupljujući vreme“ – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν – znači: ispunjujući sve svoje dane Hristom i Njegovim svetim Evanđeljem, jer jedino On ima sile koja nas spasava od svakoga zla i od svih smrti što su u njemu. Odajući se gresima, mi vreme svoga života prodajemo smrti; a otkupljujemo ga kada se pokajanjem odreknemo svojih grehova, vaskrsnemo iz mrtvih, i uzaživimo evanđelskim vrlinama, koje nas ispunjuju večnim životom. Vreme zemaljskog života dato nam je: da njime steknemo večni život. A on se stiče vršenjem zapovesti Božjih (sr. Mt. 19,17). Posvećujući Hristu sve dane svoje, sve vreme svoje, mi iskupljujemo vreme svoga života, stičemo život večni, i tako ostvarujemo božanski cilj radi koga nam je i dato vreme ovoga života. Uopšte, vreme je i dato ljudima na zemlji, da bude uvod u večnost, uvertira u život večni. Hrišćanin tako i shvata vreme, i sa njegove ontološke i sa njegove egzistencijalne strane. Takvo osećanje vremena, i takvo saznanje o vremenu, hrišćani stiču živeći evanđelski mudro (sr. Kol. 4,5).

Navodeći apostolove reči, sveti Zlatoust blagovesti: Apostol nam savetuje to, ne da budemo lukavi i prevrtljivi, nego reči njegove označavaju ovo: vreme nije vaše; sada ste vi putnici i došljaci i inostranci i tuđinci; ne ištite počasti, ne ištite slave, ne ištite vlasti, ne budite osvetoljubivi; sve podnosite, i time iskupljujte vreme; mnogo ulažite, sve što god bi od vas uzatražili. Reči apostolove su nejasne, pokušaću da ih objasnim primerom. Zamislimo čoveka koji ima sjajnu kuću, zatim kako neki dolaze da je razruše, on im daje mnogo i mnogo, i time izbavlja sebe; tada mi kažemo da je on iskupio sebe. Tako i ti imaš veliku kuću i istinsku veru; dolaze da ti uzmu sve; ti daj sve što zaištu od tebe, samo spasi svoju glavnu dragocenost – τό κειφάλαιον = veru. „Jer su dani zli“, kaže apostol. Šta je to zlo dana? Zlo dana treba da je okolo dana – περὶ τὴν ἡμέραν. Ako ti poznaš šta je zlo u svakome od nas, onda ćeš saznati i šta je zlo dana. Šta je zlo tela? Bolest. A šta je zlo duše? Porok, pokvarenost. Šta je zlo vode? Gorčina. I svake vrste zlo je posuvraćenost oko prirode onoga predmeta kome se pripisuje zlo. Ako dakle i dan može imati zlo, ono treba da je oko samog dana, oko časova, oko videla. Tako i Hristos kaže: Dosta je svakome danu zla svoga (Mt. 6,34). Pomoću ovoga mi možemo shvatiti i ono. Dakle, u kakom smislu apostol naziva dane zlima? u kakom – vreme zlim? On tako naziva ne suštinu – οὐ τὴν οὐσίαν, ne tvorevinu – τά κτίζματα (= tvari, stvari, stvorenja), nego ono što se zbiva u njima – τά ἐν αὐτοῖς γινόμενα. Kao što i mi imamo običaj govoriti: „Imao sam težak i rđav dan“. Međutim, na koji način dan može biti težak sem po onome što se dogodilo u toku dana? A to što se u toku dana događa: dobro je od Boga, a zlo od rđavih ljudi. Sledstveno, ljudi su tvorci svega zlog što se događa u vremenu, zato se i kaže: „zla vremena, rđava vremena“.

Bogozračni um svetog Fotija ovako rasuđuje: Vreme nije naše svojina, jer smo došljaci. Kupuj ga, dakle, i učini svojim. A kako to biva? Ugađanjem Bogu. Jer vreme onda postaje naše – ἵδιος – kada u njemu tvorimo dobra dela, koja će u onom svetu biti proslavljena, kao što će rđava biti osuđena. „Jer su dani zli“. Nisu u njima časovi ili vremena zli, – Bože sačuvaj! – nego zbog zala koja mi činimo u njima, apostol naziva dane zlima. Nije sama priroda dana dobra ili zla. Radi toga i Hristos kaže: „Dosta je svakome danu zla svoga“ (Mt. 6,34): tojest zla koje u njemu biva od nas. „Toga radi ne budite nerazumni“; pošto, veli apostol, zlo cveta i vlada u sadašnjem životu i danima, ne budite nerazumni da vas ono osvoji