moralni ideal hrišćana, sav moralni život njihov, vrhovno pravilo bogočovečanske etike, kategorički imperativ evanđelske delatnosti, nesumnjivo je u ovoj čudesnoj blagovesti i sveobaveznoj zapovesti: „ugledajte se na Boga“. Na kojeg Boga? Ne na nekog dalekog, nadnebeskog Boga; ne na nekog izmišljenog i zamišljenog Boga; ne na nekog transcendentnog Boga, koji se daleko drži od našeg zemaljskog sveta, ili se gadi da ga se dodirne, već na Boga. – ovaploćenog, Boga – očovečenog, Boga koji je sišao u naš zemaljski svet, i kao čovek živeo među ljudima, i Svojim životom među nama pokazao i dokazao da je zaista jedini istiniti Bog u svima svetovima. Eto, na tog Boga se ugledajte. On je tako blizak ljudima, svima ljudima, tako čovečan, tako milostiv, tako moćan, tako blag, tako čovekoljubiv, da Mu nema ravna na zemlji. Beskrajan je u čovekoljublju: nema grešnika koga On neće zagrliti; nema palog i propalog, do koga se On neće samilosno spustiti, da bi ga podigao iz njegove propasti, iz njegovog pakla. No Njegovo čovekoljublje pokazalo se bezgraničnije od svake bezgraničnosti time što On ljudima svih vremena daje božanske sile da bi mogli živeti božanskim životom, ugledajući se na Njega – ovaploćenog Boga (sr. 2. Ptr. 1,3-8). I to im daje u Crkvi i Crkvom, koja je telo Njegovo, a On njena Glava, njen život, njena Istina, njena Pravda, njena Sila, njena Večnost, njena Svemoć, njeno sve i sva u svima svetovima. U njoj se pomoću svetih božanskih sila raste „u čoveka savršena“, raste „u meru rasta vnsine Hristove“, živi Bogom ugledajući se na Boga. Sve to daje čudesni Gospod Hristos, daje iz bezgranične ljubavi prema ljudima. A od ljudi za sve to traži samo jedno: odgovarajuću ljubav. Na ljubav odgovoriti ljubaolju; na čovekoljublje odgovoriti hristoljubljem.

A ništa lakše i prijatnije od toga. Teško bi bilo tražiti od greholjubivih ljudi da na mržnju odgovore ljubavlju. Prirodno je i logačno i lako na Hristovo besprimerno čovekoljublje odgovoriti hristoljubljem. Svoje jedinstveno čovekoljublje Gospod Isus je pokazao na bezbroj načina, no naročito Svojom besprimernom žrtvom za rod ljudski. Prinesena iz neizmerne ljubavi prema rodu ljudskom, ova žrtva je postala, i zanavek ostala, najprijatniji miomir što je zemlja poslala nebu i čovek Bogu. Da se sva zemlja u grumen izmirne pretvorila, ne bi tako zamirisala pred Bogom i ostalim svetim bićima nebeskim, kao što je zamirisala od ove čudesne i čudotvorne žrtve. A od nas hrišćana se traži jedno: da živimo u toj ljubavi Hristovoj. Ima li što prijatnije i radosnije od toga? Utoliko pre što nam i za tu ljubav daje božanske blagodatne sile sam Gospod Hristos preko Duha Svog Svetog: jer Duhom Svetim izliva ljubav Božju u srca naša (Rm. 5,5). Toj ljubavi kao novom životu uči nas čudesni Gospod Isus. On nam i sile daje da u njoj živimo (sr. 1. Kor. 3,8; 1. Sol. 4,9). Zato sveti apostol i zahteva to od nas kao nešto prirodno i neophodio: „živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas“. Ta hristolika ljubav, i naš život u njoj, i sačinjava naše ugledanje na Boga, naše podražavanje Boga. Njome mi najočeglednije pokazujemo i najubedljivije dokazujemo da smo „mila deca“ Božja, a Bog – naš mili Otac. Deca su dostojna oca, ako liče na njega. Tako i mi hrišćani, dostojni smo Boga, Oca svoga, ako ličimo na Njega. A na Njega ličimo najviše ljubavlju, životom u ljubavi.

Ugledati se na Boga? Da, na Boga, ne na nekog manjeg i nižeg od Boga, ili na nešto manje i niže od Boga. Ne ni na Anđele, ni na Arhanđele, ni na Heruvime, ni na Serafime! ne! ne! ne! nego na nesravnjeno veće i više od njih biće, na Svebiće, na – samoga Boga! jer, gle, On ti je bliži nego Heruvimi, nego Serafimi, zato što si ti, čoveče, svaki čoveče, stvoren po liku Božjem. To je ono što je u tebi – ti, što tebe čini tobom. Ne zaboravi: nisi stvoren po liku Anđela ni Arhanđela. Pa još dodaj tome i ovo čudo nad čudima. Bog je postao čovek, i eto Ga sav kao Bogočovek u Crkvi, pored tebe, oko tebe, i u – tebi! Šta kažem?

Eto Ga u tebi kroz Sveto Pričešće, eto Ga celog, vascelog, svečudesnog, svemilog, sveblagog, svemilostivog, sa svima Njegovim božanskim silama, savršenstvima, miomirima. I ti još pitaš: kako da se ugledam na Njega? Ta samo ljubi Njega kao što On ljubi tebe, i gle, ti si već kao On. Ljubav, to je Bog; ljubav, to je Bogočovek: ali zato: i čovek. Kada si u božanskoj ljubavi Hristovoj – ti si pravi čovek; i više, više od toga: ti si pravi „bog po blagodati“. Jer sve Njegovo postaje tvoje kroz sveto Pričešće i ostale svete tajne; i svrh toga: sam On postaje tvoj i ti Njegov: ti sav u Njemu i Njime i radi Njega, ali i On sav u tebi i tobom i radi tebe. Ne plaši se, i ne čudi se, ta On je radi toga i došao u naš bedni zemaljski svet (sr. Jn. 17,21-26). Kroz svete tajne i svete vrline On se, svesmireni i svečovekoljubivi i svežalostivi, useljuje u tebe, nastanjuje u tebi, ovaploćuje u tebi, (sr. Jn. 17,26; 6,56-57; Gl. 2,20; 2. Petr. 1,3-8). Iz nenasitog čovekoljublja i samilosti On se ovaplotio, postao čovek, postao kao mi, da bismo mi postali kao On: tojest živeli kao što je On živeo, hodili kao što je On hodio, ljubili kao On, molili se kao On, milosrdovali kao On, bili u svemu kao On jer je On bio sve naše i sve radi nas, osim greha (sr. 1. Jn. 3.7; 2,6; 3,2.6.9; 4,9; Jevr. 2,14-18; 12,1-3). Sav Bog sišao je na zemlju, da bi sav čovek uzišao na nebo. U Bogočovečanskom telu Hristovom, to se neprekidno zbiva: vascelim bićem svojim ljudi uzlaze na nebo: jer Crkva je nebozemno biće, koje organski sjedinjuje zemaljsko sa nebeskim, i sobom prenosi čoveka u nebeske svetove (sr. Ef. 1,10.23; 3,19.6; 2,5-6). Dajući nam sve to, On zato s pravom zahteva i traži od nas ljudi ovo: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5,48); jer samo tako postajete i ostajete sinovi Oca nebeskoga, „ljubljena deca“ Njegova.

Gledan iz svega toga i kroza sve to, šta je Hristos Gospod i Bog naš? Svemilostivost, sveljubav, svesamilost: jer nas je izbavio iz trojednog pakla: iz pakla greha, iz pakla smrti, iz pakla đavola. A mi ljudi najviše i ličimo na Njega samilošću. Imamo li Njegovu samilost, gle, mi postajemo „kao On“, već smo se ugledali na Njega. Zato je On Svoju zapovest o bogopodobnom usavršavanju našem preveo u ovu svevrlinu koja je Bog: „Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv“ (Lk. 6,36). Ta samilostivost je sve i sva u našem spasenju: samilostivost Boga prema nama koji nam je u Hristu oprostio sve, i hristolika samilostivost naša kojom mi ljudima opraštamo, zato što je nama Gospod samilosno oprostio sve (Ef. 4,32). „Ti Boga podržavaš, ti se Bogu upodobljavaš, kada zajedno s Njim praštaš“ – τόν Θεόν μίμῃ τῷ Θεῷ ἐξομιοῦσαι, ὅταν συγχωρήσης ἐκείνῳ.“

Greh, šta je greh? Neprijateljstvo prema Bogu, pljuvanje na Boga. A smrt? To isto, i još mnogo gore, nesravnjeno gore. A đavo? To isto, takođe, samo neizmerno gore, gore, gore i od najgoreg. A ljude, ogrezle u grehu i zaljubljene u greh, ogrezle u smrti i zaljubljene u smrt, ogrezle u đavolu i zaljubljene u đavola, – spasti od greha, spasti od smrti, spasti od đavola, šta je to, ako ne jedinstvena i besprimerna ljubav, sva božanska po biću i po projavama. To je vaistinu ljubav prema ogorčenim i okorelim neprijateljima. Spasti takve ljude, to znači istinski ih ljubiti, i to ljubiti božanskom ljubavlju, koja je sa svake strane sveljubav. Ljubiti ih takve, to je žrtva, zar ne? to je dobrovoljno predavanje sebe na muke, zar ne? Ali, to je u isto vreme i jedinstvena i besprimerna žrtva, nikada ne viđena u našem zemaljskom svetu do Hrista i pre Hrista: žrtva Bogočovekova – prineta za sve ljude svih vremena, i primljena kao takva. U tome je njena jedinstvenost nezamenljivost. Samo ona miomirom svojim može nadjačati smrad svih grehova ljudskih, i svih smrti ljudskih, i svih đavola ljudskih. Zato je ona postala „prijatan miris“ Bogu Ocu. Tako je od Hrista i Hristom ljubav i postala žrtvom, i žrtvenom. I podvig, i nauka! Eto, probaj ljubiti neprijatelje svoje, – to i jeste prava evanđelska, božanska ljubav, zato Gospod i traži nju od nas kao hrišćana. Ona je ta kojom se mi odlikujemo od ostalih ljudi, nehrišćana (sr. Lk. 6,27-36; Mt. 5,43-48). Ona uvek znači napor, žrtvu od tebe, od mene. Zamisli, koliko puta moraš predati na smrt svoje samoljublje, da bi – blagosiljao one koji te kunu? koliko tek puta predati na smrt svoje samoljublje, da bi – okrenuo i drugi obraz onome koji te udari po jednom? koliko samopožrtvovanja treba čoveku, da bi dao i košulju onome koji mu ište haljinu? koliko puta treba dušu svoju prineti na žrtvu, da bismo činili dobro onima koji nas mrze? a koliko tek puta zaklati svoje samoljublje, da bismo se usrdno molili Bogu za one koji nas gone? Ta sveta, ta božanska, ta evanđelska ljubav uvek je – samopožrtvovanje: uvek polaganje duše za bližnje svoje. Da, ona je uvek samilosna i samožrtvena, jer nas samoljublje vuče ka nežrtvi, ka sebičnom sebečuvanju, ka samoživom samoodržanju na – račun drugih. Samoživo čuvanje sebe odvodi u smrt, u sve smrti; hristoliko žrtvovanje sebe iz svete ljubavi vodi kroz smrt, kroz hiljade smrti u – život večni. Na zemlji se samo to i zbiva sa ljudima: jedni koji samoživo hoće da sačuvaju sebe, ali baš time pogubljuju sebe i survavaju sebe u sve užase psevdobića i nebića; i Hristovi ljudi koji radosno žrtvuju sebe za bližnje, i tako sačuvavaju dušu svoju za život večni (sr. Mt. 16,25; Jn. 12,25).

Svim životom Svojim na zemlji, svim bićem Svojim, naročito krsnom smrću Svojom Bogočovek je najsavršenije pokazao i dokazao da je Bog – ljubav (sr. 1. Jn. 4,16.8; Jn. 3,14-18); i to ljubav tako izuzetna punoćom i savršenstvom, svepunoćom i svesavršenstvom, da ju je sam On nazvao novom ljubavlju, i nju zahtevao, i neprestano zahteva, od svih sledbenika Svojih: „Novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan drugog, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom“ (Jn. 13,34). U čovečanskom svetu ima mnogo vrsta ljubavi, nazoviljubavi. Ali je samo jedna – sveta, besprekorna, božanska, besmrtna, večna. To je Hristova ljubav. A ti, proveri ljubav svoju, i ljubavi svoje. Jer ništa lakše nego da se čovek prevari u ljubavi svojoj, u ljubavima svojim. Svaku ljubav svoju ispitaj i proveri Hristovom ljubavlju. Ako je od nje, ako je „kao“ i ona, onda je divna, božanska, besmrtna, večna. „Kao što ja vas ljubih“ – ljubiš li tako, onda je to prava ljubav, jedina besmrtna i večna, jer jedina božanska, ili bolje: jedina bogočovečanska u našem zemaljskom svetu. Svaka druga čovečanska ljubav: i roditeljska, i porodična, i supružanska, i prijateljska, i bratska, i drugarska, i nacionalna, i filosofska, i umetnička, i naučna, dobija svoju pravu, neprolaznu, besmrtnu vrednost samo ako se Hristovom ljubavlju preobrazi, osveti, obesmrti, ovečni. A Hristova se ljubav poznaje po žrtvenosti, po samopožrtvovanosti svojoj. Po čemu mi ljudi poznasmo ljubav Hristovu svespasonosnu? „Po tom poznasmo ljubav njegovu što On za nas dušu svoju položi“ (1. Jn. 3,16). Logično i prirodno, ta ista ljubav traži se i od nas hrišćana: „i mi smo dužni polagati duše za braću“ (1. Jn. 3,16). A ta ljubav je sva – život, naš zemaljski život; živeći njome, mi živimo nebom, samim Bogom, živimo onim čime i sveti Anđeli i Arhanđeli, Heruvimi i Serafimi. Jer Gospod Hristos, vaistinu Jedini Čovekoljubac, time i pokaza Svoju neizmernu ljubav prema rodu ljudskom što nam dade, i što nam neprekidno daje svete božanske sile – „da živimo Njime – δἰ αὐτοῦ = kroza NJ“ (1 Jn. 4,9). Zato svaki od nas hrišćanin je time što je ceo život njegov neućutni glasnogovornik koji neprekidno razglašuje ovu blagovest: „Živim verom Sina Božjeg koji me zavole – τοῦ ἀγαπήσαντός με (= koji me vozljubi), i predade sebe za mene“ (Gl. 2,20).

Ljubiti Hristovam ljubavlju znači: živeti Hristom i u Hristu, tvoreći Njegove svete božanske zapovesti; zato i primite ovu zapovest kao spasonosnu blagovest: „živite dostojno Boga na svako ugađanje i u svakom dobrom delu budite plodni“ (Kol. 1,10). I još blagovest na blagovest: „kako primiste Hrista Isusa onako živite u Njemu“ (Kol. 2,6). Hrišćanin je time hrišćanin što hodi kao što je Gospod Hristos hodio (1. Jn. 2,6). Jer iz čudesnog i čudotvornog i životvornog čovekoljublja Svog Gospod Hristos obitava u nama kroz ovakvu našu bogočovečansku ljubav; a ovu ljubav svoju i prema Njemu i prema ljudima mi pokazujemo vršeći zapovesti Njegove (sr. Jn. 15,10; 17,26; 5,3; 14,23; 1. Jn. 2.3; 3,24; 5,3; 2. Jn. 6). Pokaži tu svetu, tu evanđelsku ljubav svoju kako? – Trpljenjem Hrista radi u svima podvizima za Gospoda i za bližnje, a kroz njih i za sebe: jer – „ljubav dugo trpi“ (1. Kor. 13,4). Pokaži je – blagošću, dobrotom, milostivošću, samilošću, jer – „ljubav je puna dobrote“ (1. Kor. 13,4); pokaži je time što si potpuno iskorenio zavist iz svoje duše, jer – „ljubav ne zavidi“ (1. Kor. 13,4); pokaži je time što si ubio svaku gordost u srcu svom, jer – „ljubav se ne nadima“ (1. Kor. 13,4); pokaži je ne radeći ništa što ne valja, jer – „ljubav ne čini što ne valja“ (1. Kor. 13,5); pokaži je ne tražeći ništa svoje, već sve svoje daj bližnjima kao Božje, što ono ustvari i jeste, jer – „ljubav ne traži svoje“ (1. Kor. 13,5); pokaži je time što se nećeš srditi, jer – „ljubav se ne srdi“ (1. Kor. 13,5); pokaži je time što nećeš misliti zlo, i o zlu, jer – „ljubav ne misli zlo“ (1. Kor. 13,5); pokaži je time što se nećeš radovati nikakvoj nepravdi, a radovaćeš se istini, jer – „ljubav se ne raduje nepravdi, a raduje se istini“ (1. Kor. 13,6); pokaži je time što ćeš blagodušno snositi sve što te snađe, jer – „ljubav sve snosi“ (1. Kor. 13,7); pokaži je time što ćeš verovati sve, jer – „ljubav sve veruje“; i još – „ljubav se svemu nada“; i još – „ljubav sve trpi“; a svrh svega pokaži da je ljubav tvoja jača od svake smrti, od svakog tuđeg greha, od svakog đavola; pokaži da je trajnija od svega na svetu, i besmrtiija, i večnija, jer – „ljubav nikad ne prestaje“, ni u ovom ni u onom svetu ne prestaje, i to zato što je sva od Boga, sva vodi k Bogu, sva živi Bogom: Njegovom Večnom Istinom, Njegovom Večnom Pravdom, Njegovim Večnim Životom. Ona – sva se izliva u srca naša Duhom Svetim; ona nas ispunjuje blagodaću Gospoda Hrista; ona nas uvek drži u zajednici sa Svetim Duhom, a kroz Njega i sa svima ljudima i tvarima; ona čini te je sve u nama i među nama od Oca kroz Sina. u Duhu Svetom (sr. Rm. 5,5; 1. Kor. 13,13): sve u svetoj i blaženoj ljubavi za sve i sva, a najpre za čudesnog i nezamenljivog Gospoda Hrista, i kroz Njega i Njime za sve i sva. Onda, onda, onda – „ko će nas rastaviti od ljubavi Božje? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? kao što stoji napisano: „Za tebe nas ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje. Ali u svemu tome pobeđujemo Onim koji nas je zavoleo (διὰ τοῦ ἀγαπήσαντος ἡμᾶς = Onim koji nas je vozljubio). Jer nasigurno znam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rm. 8,35-39; sr. 1. Kor. 15,54-57; 2. Kor. 2,14)