oizlazi i uzajamna ljubav. Množina da bude kao jednina; mnogo ljudi kao jedan čovek. To je čudo hrišćanske vere i hrišćanske ljubavi. Nema te sile u svetu, koja može biti jačom sponom među ljudima. Ni ista krv, ni isti jezik, ni isto ognjište, ni isti roditelji, niti ma kakvi materijalni interesi – ništa od toga nije ni izdaleka onakva silna spona kao vera i ljubav hrišćanska. Tom silnom i neodoljivom sponom povezani su svi članovi crkve među sobom. I crkva Božja stoji kao jedan čovek, u vremenu i u večnosti – Jedno tijelo, jedan duh. Ovome čudesnom jedinstvu ništa tako ne protivreči kao gordost pojedinih ljudi. Gordost krivi veru, hladni ljubav; gordost stvara jeresi, cepa crkvu, žrtvuje dobro celine ugodnosti ličnoj. Gordost je u suštini odsustvo i vere i ljubavi. Neka nas Bog, braćo, sačuva od gordosti, praiskonog neduga roda ljudskog. Da bi bili vazda jedno tijelo i jedan duh u Gospodu našem Isusu Hristu. Tebi Gospode Isuse, Tebi Glavo Crkve, Tebi slava i hvala vavek. Amin

��, Duh Sveti. Od ovakvog jedinstva ne postoji u zemaljskom svetu stvarnije i savršenije jedinstvo: jedinstvo čoveka sa Bogom i ljudima. A sredstva da se u to jedinstvo uđe pristupačna su svima i svakome: svete tajne i svete vrline. A prva sveta tajna jeste krštenje, i prva sveta vrlina jeste vera. „Jedna vera“, i nema druge osim nje; i „jedai Gospod“, i nema drugog osim Njega (sr. 1. Kor. 8,16; 12,5); i „jedno krštenje“, i nema drugog osim njega. Tek u organskom jedinstvu sa Bogočovečanskim telom Crkve; tek kao sutelesnik tog čudesnog organizma, čovek dolazi do potpunog osećanja i saznanja i ubeđenja: da je zaista samo „jedan Gospod“ – Presveta Trojica; samo „jedna vera“ – vera u Presvetu Trojicu (Ef. 4,13; Jud. 3); samo „jedno krštenje“ – u ime Presvete Trojice (Mt. 28,19); i samo „jedan Bog i Ota