bdenjem nad sobom, nad dušom svojom. Hrišćanin budno motri na svaki pokret u svojoj duši: na svako osećanje, na svaku misao, na svaku želju, na svako zbivanje. Sve što je rđavo, on još u začetku suzbija i uništava, a što je dobro – neguje i podržava. On zna: „Što god nije od vere – greh je“ (Rm. 14,23). Greh je, rđava je, trula je i svaka reč koja nije od vere, koja ne vodi veri, koja ne doprnnosi napretku vere. Na dan Suda ljudi će dati odgovor za svaku praznu reč, akamoli za reč rđavu, trulu, skapanu (sr. Mt. 12,36; Ef. 5,4; Kol. 3,8; 4,6). A rđava je, a trula je, a skapana je svaka ona reč u kojoj nema dobra Hristovog, blagodati Hristove, duha Hristovog. Svaka takva reč je – mali leš, u kome nema žive duše, i zato truli, raspada se, smrdi. „Od suviška srca govore usta“ (Lk. 6,45): kakvo srce, takva usta, takve reči. Srce je čudotvorna radionica i dobra i zla: „dobar čovek iz dobre klijeti srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle klijeti srca svoga iznosi zlo, jer usta njegova govore od suviška srca“ (Lk. 6,45). Reči su ogledalo kroz koje se vidi unutrašnjost srca. Hteo ili ne, kroz svoje reči čovek kazuje kakvo srce ima. „Ko u reči ne pogrešuje, taj je savršen čovek“ (Jak. 3,2)