latnost razuma. Nema li Boga u razumu, razum je sav pomračen, sav potopljen u tamu, i ne zna kuda ide, niti zna kuda vodi čoveka. Neznanje Boga povlači za sobom neznanje čoveka i njegovog naznačenja, neznanje sveta i njegovog cilja. Čovek pomračena razuma ništa ne zna kao što treba znati. Tama mu neda da vidi ni Boga, ni čoveka, niti ikoju tvar u njenom pravom biću. Kao što noću čovek bez svetlosti jedva nazire stvari ili ih uopšte ne vidi, tako i razum bez Boga jedva nazire istinu o svetu i o stvarima u svetu, ili ih uopšte ne vidi. To neznanje pravoga Boga drži nehrišćane daleko od života u Bogu (sr. 1. Sol. 4,5). Oni su „otuđeni od života Božjega“ – τῆς ζωῆς τοῦ Θεοῦ“. A van života Božjega svuda je smrt, obamrlost, mrtvovanje, tama. Otuda i obamrlost razuma za svaku zdravu delatnost. Razum van Boga mrtvuje, obamire i umire. Otuda i „okamenjenost srca“ kod neznabožaca. Srce u kome nema Boga ravno je kamenu: ne oseća ništa kako treba ni koliko treba. Sva su mu osećanja sparušena, sasušena, sušičava, zgrčena, kratka, plitka, troma, hroma. A u neznabožjem pomračenom razumu sve su misli sušičave i samrtnički bezživotne i nemoćne. Samo življenjem u Bogu oživi srce istinskim životom, i ono postaje božanska radionica koja neprestano izrađuje besmrtna osećanja, sveta, čista; i ono oseća i saoseća istinu Božju i u ljudima i u stvarima.

Ljudi „otuđeni od života Božjeg“, kako mogu pronaći taj život; gde je on? U Bogočoveku Hristu: u Njemu je sav život Božji, jer je u Njemu „sva punoća Božanstva telesno“, tojest sva je punoća Božanstva u Njegovom telu – Crkvi. Ko postane sutelesnik tela Hristovog, taj odmah uzaživi životom Božjim na zemlji, postaje „domaći Bogu“ (Ef. 2,19), živi „sa svetima“ (Ef. 2,19) pri čemu se razum njegov ispunjuje svetlošću božanskom, i srce preobražava toplotom božanskom. I tako se sav čovek, svim srcem i svim razumom, osposobljava za novi život u svetlosti i besmrtnosti. Njemu su i misli i osećanja ispunjeni blagodaću Božjom, te su sve svetle, sve besmrtne.

Bogozračni um svetog Zlotousta ovako sarađuje o ovoj stvari: Neznabošci, imajući pomračen razum, sve odnosno Dogmata i odnosno života govore i čine tako kao da se nalaze u tami. Jer čovek okružen mrakom ne vidi ništa pred sobom: on konopac smatra za zmiju, ili, zapavši u neki tesnac, misli da ga je ščepao neki čovek ili demon. I koliko je tu straha i nespokojstva! Takvih se stvari boje neznabošci. Rečeno je: Zadrhtaće od straha gde nema straha (Ps. 13,5). A čega bi se trebalo plašiti, oni se pe plaše. Kao što deca, nalazeći se u rukama svojih dadilja, nerazumno pružaju ruke prema vatri i smelo se otržu ka upaljenom luču, a međutim se plaše čoveka obučena u kostret; tako i ovi neznabošci su prava deca, kao što je neko i rekao za njih: „Neznabošci su uvek deca“: plaše se onoga što ne sačinjava greh, kao – telesne nečistote, mrtvačkog odra, pratnje, kobnih dana, i tome slično; a ne plaše se stvarnih grehova, kao što su: pederastija, preljuba, blud; oni čak i ne pomišljaju smatrati to za greh. Ti ćeš videti neznabošca kako se umiva posle pogreba mrtvaca, ali ga nikad videti nećeš kako se umiva od mrtvih dela. On se mnogo trudi oko zarađivanja novca, i u isto vreme smatra da kukurekanje petla može uticati na njegovu sreću. Tako su oni pomračena razuma. Duša im je prepuna mnogobrojnih strahovanja. Naprimer, oni govore: taj i taj me sreo danas kada sam izlazio iz kuće, sigurno će mi se desiti mnoge neprijatnosti; – danas mi je odvratni sluga pružio najpre levu cipelu, snaći će me velike bede i napasti; – izlazeći iz kuće prekoračno sam prag levom nogom, i to pretskazuje nesreću. To su današnje nedaće. A kada sam izašao iz kuće zaigra mi desno oko, – biće plača. Isto tako i žene, kada im se pri tkanju ili zaplete nešto, ili da neki zvuk od sebe, smatraju to kao predznak nesreće. I uopšte, u njih je bezbroj takvih smešnih sujeverja. Zanjače li magarac, zakukureče li petao, kine li neko, ili uopšte desi li se nešto što ih uznemiruje, oni se osećaju kao da su okovani hiljadama okova, kao da se nalaze u mraku, te su prema svemu podozrivi i strašnije su porobljeni nego mnogo i mnogo ratno roblje. No mi, nemojmo biti takvi, nego ismejavši sva takva sujeverja, mi koji u svetlosti živimo, mi koji na nebu boravimo – ἐν οὐρανῷ πολιτευόμενοι – i sa zemljom ništa zajedničko nemamo, smatrajmo strašnim jedino greh i vređanje Boga. Odbacujemo li greh i staramo li se ne vređati Boga, onda ismejmo sve drugo, kao i prvog vinovnika greha – đavola