ihov, ukoliko: se mi ljudi dragovoljno potčinjavamo gresima. Đavo je i ušao grehom u naš zemaljski svet kroz čoveka, i počeo da osvaja ovaj svet gresima; i potpuno ga osvojio gresima kroz ljude; i pomoću grehova ovladao ljudima i zagospodario nad njima smrću; i načinio ljude svojim bespomoćnim robljem, i postao – „bog ovoga sveta“ (2. Kor. 4,4). Sa tog razloga i sam Gospod Isus naziva đavola – knezom, vladarom ovoga sveta (Jn. 12,31; 14,30). Zato ovaj svet – „leži u zlu“ (1. Jn. 5,19), i naziva se – zli svet (Gal. 1,4). I to sve tako do dolaska Gospoda Hrista u naš svet, do Njegovog ovlaploćenja i čudesnog domostroja spasenja. A spasenje se i sastoji u Spasovoj pobedi nad đavolom, i nad njegovom silom – grehom, i nad njegovom svesilom – smrću. Do Gospoda Hrista, i bez Njega i van Njega, ljudi žive u gresima i smrtima, hode kroz grehe i smrti kao kroz svoje dane i noći, ili bolje: kao kroz svoje bezbrojne noći u carstvu ovoga sveta.

A ovaj svet, u kome đavo boguje kroz grehe, ima svoj način života, svoj tok, svoj put, svoj hod; greh je uspeo da postane način života, modus vivendi za ljude u ovome svetu; toliko se on odomaćio u svetu, toliko oprirodio, toliko sa njim srodio. I to tako srodio, tako duboko prožeo prirodu ovoga sveta, tako se u nju uživeo i sa njom saživeo, i to tako odavno, od pamtiveka, da on ne pretstavlja nešto trenutno ili kratkotrajno, već nešto dugotrajno, dugovečno, čitav αἰών, pa i čitavu vremensku večnost ovoga sveta. U svakom slučaju, greh želi da bude večno u ovome svetu, da bude njegova večnost. Ustvari on to i jeste: jer ovaj svet vidi u grehu svoj život, svoju besmrtnost, svoju večnost. Otuda : hoditi „po veku ovoga sveta = κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου“, i znači: živeti uobičajenim i ustaljenim greholjubljem; smatrati da je greh nešto prirodno, nešto logično, nešto neophodno u ovome svetu, pa čak i savečno svetu. Ustvari , živeći grehom čovek umrtvljuje sebe za sve što je uzvišeno, sveto, božansko, besmrtno, večno, i najzad postaje duhovni mrtvac.

Ali , hoditi „po veku ovoga sveta“ znači još nešto određenije: hoditi „po knezu vlasti u vazduhu“, po – đavolu. Greh ljudski nije nešto samoniklo u čovečanskom svetu: on svim bićem svojim ishodi iz đavola; i uvek je vascelim bićem vezan za đavola, i zavisan od đavola. Greh je čist pronalazak đavola; ljudi su se kasnije pridružili đavolu, počeli da koriste njegov pronalazak, postali dobrovoljni saradnici njegovi. I svakim svojim grehom ljudi stvarno sarađuju sa đavolom, znali to ili ne. Zato što je od bića koje je nesravnjeno jače i silnije nego čovek, greh i pretstavlja silu daleko jaču i silniju od čoveka. To je razlog što ljudi nikako nisu u stanju da svojim sopstvenim silama oslobode, spasu sebe od greha i zla. Jer đavo je vladar u vazdušnim podnebesnim prostranstvima (sr. Ef. 6,12; Otkr. 12,9); njegovo carstvo je daleko veće i prostranije od zemlje; zemlja je samo ostrvo u njegovom ogromnom carstvu. Čime đavo vlada u svome carstvu? Grehom. Čime u vazduhu? Opet grehom, samo grehom koji je oličen u palim anđelima – đavolima. Jer đavoli nisu drugo do bivši anđeli koji svim bićem žive u grehu i radi greha. I zato ma gde bili, oni služe grehu i vladaju grehom. „Đavo ne vlada vazduhom, nego nečistim zlim dusima.

Po čemu mi ljudi na zemlji znamo to? Po svome vlastitom iskustvu sa grehom. Šta je naš ljudski greh u suštini? Ono što i đavolov: protivljenje Bogu. Zato sveti apostol i veli: „po knezu ..., po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja“ – τοῦ πνεύματος τοῦ νῦν ἐνεργοῦντος ἐν τοῖς υἱοῖς τῆς ἀπειθείας. Knez vazdušnih prostranstava, đavo – duh radi i u našem čovečanskom svetu svoj posao: izaziva ljude protiv Boga, potstiče ih na bogoborstvo. To on čini preko raznih grehova; a svaki greh je ustvari protivljenje Bogu, borba sa Bogom: bogoprotivljenje, bogoborstvo. I đavo je pomoću greholjublja toliko ovladao ljudima, da ih je prosto usinio sebi, te su oni postali sinovi protivljenja. „Sinovi protivljenja“ – rođena deca svoga oca, đavola, prvog i glavnog protivnika Božjeg (sr. Jn. 8,44). Njegov je stalni posao: protiviti se Bogu, Njegovim zapovestima, Njegovoj Istini, Njegovoj Pravdi, Njegovom Evanđelju, Njegovoj vlasti, Njegovom postojanju; boriti se protiv Boga i svega Božjeg; ne hteti Boga ni po koju cenu. Greh je uvek i svuda jedno isto: bogoborstvo, bogoprotivljenje. „Sad radi“: da, đavo i „sad radi“, i to prikriveno, tajno kroz sinove protivljenja: on, duh, nevidljivo radi u dušama, u savestima, u srcima, u voljama sinova protivljenja. Jer ne voli da otvoreno istupa i pokazuje svoje odvratno i gadno lice. Vrlo lukav, on vešto skriva sebe, maskirajući sebe tako da baš neki od njegovih „sinova protivljenja“ tvrde da đavo ne postoji, da đavola uopšte nema. A đavo upravo to i hoće da ljudi smatraju da on ne postoji, jer se onda neće ni braniti od onoga koji ne postoji, niti se boriti protiv onoga koji ne postoji. Taktika, strategija – đavolski genijalna, zar ne