rema trudu koji Bog danonoćno ulaže oko njega kroz svoju zemlju, kroz svoju svetlost, kroz svoje nebo, kroz svoj vazduh, kroz svoje vetrove, kroz svoj sneg, i kroz bezbroj drugih nevidljivih i nama nepoznatih sila svojih. Što je najglavnije: i samo seme daje čoveku – Bog, jer ga čovek ni u živoj laboratoriji svojoj ne može proizvesti. Očigledna je stvarnost ovo: onaj koji daje seme sejaču, On isti pretvara to seme u hleb pomoću mnogobrojnih sila, poznatih i nepoznatih, koje je stavio u pokret da služe čoveku kroz prirodu. Seme, od početka do kraja, svim bićem i postojanjem zavisi od Boga, A sejač, zar isto toliko ne zavisi od Boga, i još nesravnjvno više, pošto je „miogo složenije i uzvišenije biće od jednog semena?
Čovek sejač, osim vidljivih žitnih i drugih semena, koja mu Bog daje preko prirode za njegov opstanak, ima i druga, duhovna semena, koja mu je Bog dao, i daje mu, kao bogolikom biću, koje ima ne samo telo nego i bogoliku dušu. Otuda je čovek duhovni sejač, i ima duhovno semenje: seme pravde, seme ljubavi, seme dobra, seme istine, seme besmrtnosti, seme večnosti. Sva ta raznovrsna semeia on je pozvan da odgaji na duhovnoj, nevidljivoj njivi duše svoje, da bi ona donela svoje besmrtne plodove? A za to, zar je dovoljan samo on kao sejač?
I tu važi što i za fizička, vidljiva semena: duhovnom sejaču Bog ne samo daje duhovno semenje nego i čini pomoću svojih nevidljivih sila da ono raste i plod donosi na duhovnoj njivi sejačevoj. Kao što je neophodno da u klijanju, rašćenju, oplođavanju i sazrevanju fizičkog semenja učestvuju mnogobrojne prirodne i nadprirodne sile, tako je u nesravnjeno većoj meri neophodno da u klijanju, rašćenju, oplođavanju i sazrevanju duhovnog semenja pravde, ljubavi, dobrote, istine, besmrtiosti, večnosti, učestvuju mnogobrojne duhovne, nebesne, božanske, blagodatne sile. To je razlog što svemudri Spasitelj onako dirljivo upoređuje sebe i svoje učenje sa sejačem i semenom. Na taj način On pomoću prirodnog objašnjava nadprirodno, pomoću veštastvenog duhovno, pomoću zemaljskog nebesko, i pokazuje nam da sve što mi nazivamo prirodom zavisi od nadprirode, i da su prirodno i nadprirodno u krajnjsu liniji jedno. Kao što ni najmanje semenje ne uspeva na zemlji bez neba i njegove pomoći, tako ni jedna od postojećih tvari i bića. Sve, od gorušičnog semena pa kroz sve vrste bilja i živottanja do čoveka, i od čoveka do anđela, – sve to zavisi od neba i nebeskog Tvorca i Svedrokitelja.
U našem ljudskom životu, koji se razvija na vrlo širokom bogodanom planu, sve je u posrednoj i neposrednoj zavisnosti od Gospoda Svedržitelja i njegovih božanskih, stvaralačkih i životvornih sila. Ko god je duhovno progledao, to vidi; a oni najvidovitiji, najviše vide. To su svetitelji. A duhovni krpelji, oni od vune ne vide ovcu, akamoli Tvorca ovce; od prirode, ne vide unutrašnju tajnu prirode, akamoli Tvorca prirode. Kad bi nešto krpelji počeli da filosofiraju, bili bi što i takozvani pozitivista u nauci i materijalisti u filosofiji, a možda dublji od njih i mudriji.
Postavši čovek, Gospod Hristos je pokazao da je Bog, iako natprirodan, vrlo prirodan u čoveku: nema protivrečnosti između Boga i čoveka, između natprirodnog i prirodnog. Štaviše, kad je Bog u čoveku, onda je čovek – najpotpuniji čovek, najsavršeniji čovek, najprirodniji čovek, najbolji čovek. To nam sveubedljivo pokazuje sam Bogočovek, i njegovi sledbenici: hristonosci, bogonosci.
Zar oni ne pokazuju da i božanska pravda, i božanska ljubav, i božansko dobro, i božanska istina, i božanska besmrtnost najbolje uspevaju u prirodi čovekovoj kada je ona ispunjena Hristom Bogom, kada je oblagodaćena, ohristovljena, obožena? Primer?

Prvo sveti apostoli, a za njima svi pravi hrišćani. Svi oni jedno rade: preobražavaju božansko u čovečansko, natprirodno u prirodno. I na taj način postižu savršenstvo svega čovečjeg. Imajući sve to u vidu, bogomudri apostol i objavljuje divnu blagovest: A koji daje seme sejaču, daće i hleb za jelo, i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu plodovi pravde naše„. Radi čega?