ti je da vodi ka životu, zbog čega je ona i data. Ako je iz toga proistekla smrt, onda to nije krivica zapovesti, jer je mene kroz zapovest prevario i umrtvio greh, odnosno, težnja ka rđavome i iskvarena i greholjubiva misao ili, bolje rečeno, naslada. Da nije bilo zapovesti, koja ukazuje na greh, ne bih se smatrao počiniocem greha, i ne bih bio izložen kažnjavanju, jer reč ubi me treba razumeti u vezi i s jednim i s drugim, i sa grehom i sa kaznom, kao što je prethodno rečeno i za izraz: ja umreh. Zaključak apostolove misli je sledeći: kad nema zakona, greh se ne računa. Kad je došao zakon i kad je narušen, greh se ispoljio i oživeo, jer se kroz narušavanje zapovesti pojavljuje greh, tj. ispoljavanje i stanje greha, dok ranije on nije niti postojao, niti se računao, pošto ni zakona nije bilo. Zbog toga zakon sam po sebi nije bio uzrok greha. On, međutim, nije mogao da oslobodi od njega, tako da nam je usled te slabosti zakona bila potrebna blagodat