Sveto pismo - Biblija online
Stari Zavet
Novi Zavet
2. Korinćanima 6:6
6 U čistoti, u razumu, u podnošenju, u dobroti, u Duhu svetom, u ljubavi istinitoj,
Kopirano
Komentari
„Pokažite se kao sluge Božje … u čistoti!. – U kakvoj čistoti? U čistoti srca, u čistoti duše, u čistoti savesti, u čistoti života. Rečju: u čistoti od greha, od svega grehovnog; u čistoti od đavola, od svega đavoljeg. Jer u čistom srcu boravi Bog, i čisto srce vidi Boga, zna ...
Više
Boga, živi Bogom.
Čistota srca je posledica života po Evanđelju, života u evanđelskim vrlinama. Kada svete evanđelske vrline rade u srcu čovekovom, one ga očišćuju od svake nečistote (Flp. 4, 8-9).
I kada prvovrhovni apostol naređuje mladom apostolu: „drži sebe čista“ (1 Tm. 5, 22), on mu nalaže ovo: drži sebe čista od greha živeći u evanđelskim dobrodeteljima. Čistoj duši daje se božanska mudrost kao dar od Boga za život u svetim dobrodeteljima (sr. Jak. 3, 13-17). Večni uzor i ideal naše čistote, no ideal ostvarljiv i ovaplotljiv, zato što se Svečisti ovaplotio, jeste On – Gospod Hristos.
I po bogonadahnutoj blagovesti svetog Bogoslova: hrišćanin svaki „čisti se, kao i On što je čist“ (1 Jn, 3,3). U takvom „čistom življenju“ i sastoji se lepota hrišćanke, i svake hrišćanske duše uopšte (sr. 1 Petr. 3, 2-4).
„Pokažite se kao sluge Božje... u znanju“. Iz čistote – znanje, i u čistoti duše – pravo znanje o Bogu, o čoveku, o svetu, o životu, o smrti, o istini, o pravdi, o dobru, o zlu, o đavolu, o svemu što je ljudskom biću potrebno da zna u ovom i u onom životu. Bogomudri apostol nabraja znanje sa ostalim odlikama slugu Božjih, stavlja ga među ostale dobrodetelji. Da, znanje je dobrodetelj. Ono je plod delatnosti u duši svetih evanđelskih vrlina i božanskih sila. Znanjem se služi Bogu. To je Bogočovečanska blagovest. I prirodno: jer i samu sposobnost saznanja i znanja imamo od Boga Logosa, još pri stvaranju prvog čoveka. A kada se sam Bog Logos ovaploćuje, i objavljuje rodu ljudskom svoje savršeno logosno Evanđelje, onda On i znanje objavljuje kao logosnu, božansku blagovest.
Samo znanje, koje proizvodi čista bogolika duša, potpomognuta bogočovečanskim blagodatnim silama, i jeste prava blagovest za ljudsko biće. Takvo znanje i jeste pravo, normalno i zdravo znanje, znanje neprolazno i večno, kojim čovek živi i u ovom i u onom svetu, blagosiljajući Boga što mu je dao saznanje.
I ukoliko čovek više živi Bogom i u Bogu, utoliko raste u tom besmrtnom znanju, i zajedno sa svetim apostolom kliče: „O dubino… znanja Božjega“ (Rm.11,33). Istinsko znanje u duši raste blagodaću; hrišćansko znanje je blagodatno znanje; kada su hrišćani „puni blagodati“, onda su oni „napunjeni svakoga znanja“ (Rm.15,14).
Bogočovek Hristos je u našem čovečanskom svetu svesavršena punoća znanja: Sveznanje i Sveblagodat, stoga se hrišćani „u svemu“ obogaćuju kroza Nj, pa „i u svakom znanju“ (1 Kor. 1, 5). Takvo znanje daje se hrišćanima Duhom Hristovim, Duham Svetim, jer je ono dar njegov (1 Kor. 12, 8), Znanje, otkinuto od Boga, od Duha Svetog, od svetih vrlina: ljubavi, molitve, posta, smernosti, krotosti, dobrote, nema nikakve vrednosti, „ništa“ je (sr. 1 Kor. 13,2,8; Ef.3,19).
Novo u bogočovečanskom, evanđelskom znanju je to, što ono ima svoj nebeski miris. Jer, po reči svetog apostola, Bog „kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu“ (2 Kor. 2, 14).
Poznanje iznad svih poznanja, to je poznanje Hrista: poznanjem Njega proniče se u centralnu tajnu svetova, i kroz nju u sve tajne manje i niže. Jer Hristom, ovaploćenim Bogom Logosom, daje se svima istinsko poznanje, od onog najosnovnijeg do onog najuzvišenijeg.
„Prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda“ našeg „sve“ je ostalo „šteta“ i „trice“ (sr. Flb. 3, 8). No pošto je Crkva presveto telo Hristovo, to je u njoj „sve blago mudrosti i znanja sakriveno“ (Kol. 2, 3). Otuda se to božansko znanje stiče svetim životom u Crkvi. Ustvari, znanje je plod na svetom drvetu evanđelskih dobrodetelji. Sazrevajući u duši, svaka dobrodetelj razliva po duši istinsko znanje o Bogu i tvari. Zato hrišćanin i pokazuje „u dobrodetelji znanje“ (2 Petr. 1, 5).
Svako znanje koje se ne koreni u dobrodetelji, i u Bogu dobrodetelji – Gospodu Hristu, nije drugo do lažno znanje, nazoviznanje, psevdoznanje, Otuda evanđelska zapovest i blagovest: „kloni se lažnonazvanoga znanja“ (1 Tm. 6, 20).
„Pokažite se kao sluge Božje… u dugotrpeljivosti“. Nema evanđelske vrline koja se može steći i očuvati bez dugotrpeljivosti. Ako je molitva, neophodna joj je dugotrpeljivost; ako ljubav, ako smernost, ako krotost, isto tako. Nijedno se evanđelsko raspoloženje ne može ni razviti ni održati u duši bez dugotrpeljivosti. Samo istrajno primoravanje sebe na sve to, daje nam ono što je evanđelsko. Dugotrpeljivost je nebeski rod u duši hrišćaninovoj. Da bi ga mogao u sebi odgajiti, čovek mora nebeski živeti, Duhom Svetim živeti. Otuda je dugotrpeljivost „plod Duha“ (Gl. 5, 22). Znajući to, hrnšćanin napreduje u bogougodnom životu, jača svakom božanskom snagom pomoću radosne dugotrpeljivosti {sr. Kl. 1, 11). Ona je odlika novog, evanđelskog čoveka (Kl, 3, 12), jer je odlika savršenog i večnog Čoveka – Bogočoveka Hrista (sr. 1 Tm. 1, 16), jer je odlika njegovih najrevnosnijih i najsavršenijih sledbenika – svetih Apostola (sr. 2 Tm. 3, 10; 4, 2). Stoga je ona neophodna za spasenje (2 Ptr. 3, 15).
„Pokažite se kao sluge Božje. . . u dobroti“. Dobrota je duša evanđelske dugotrpeljivosti. Dugotrpeljivost je spasonosna, samo ako je blaga, dobrodušna. Dobrota nam je naročito potrebna prema našoj sabraći, ljudima, našim sagrešnicima. Jer bez nje ne 6i mogli evanđelski poživeti u svetu ni jedan dan. Samo naša blagost prema drugima može i njih pobuditi ia bolji život, život evanđelski, podstaći ih na evanđelske podvige, a najpre na pokajanje. Kao što „dobrota Božja na pokajanje vodi“ (Rm. 2, 4), tako i dobrota tvoja vodi na pokajanje bližnje tvoje. Sluge Božje blago postupaju sa ljudima, ugledajući se na Gospoda koji je „blag i neblagodarnima i zlima“ (Lk, 6, 35). Otuda jasna zapovest svetog apostola: „Budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ (Ef. 4, 32), „Preveliko bogatstvo blagodati svoje“ Bog pokazuje „dobrotom na nama u Hristu Isusu“ (Ef. 2, 7). Tom dobrotom žive hrišćani, jer je to onaj jaram Hristov, za koji je On sam rekao: „jaram je moj blag“ {Mt. 11, 30). Ta dobrota je stvaralačka i gradilačka evanđelska -sila kojom se izgrađuje i stvara novi čovek, za koga je „Hristos sve u svemu“ (Kl. 3,12.10.11).
Dve osobine ovaploćenog Boga Logosa, Gospoda Hrista, padaju u oči: njegova blagost i čovekoljublje (Tit. 3, 4). Stoga je blagost jedan od plodova Svetoga Duha, koji nam On daje svojim dolaskom u naš svet (sr. Gl. 2, 22). Ta blagost, ta dobrota je ono što sačinjava ukus svega Hristovog, svega Bogočovekovog, svega što je bitna odlika njegove čudesne i sladčajše Ličnosti: „okusiste da je blag Gospod“ (1 Ptr. 2, 3).
„Pokažite se kao sluge Božje… u Duhu Svetom“. Eto vascele tajne slugu Božjih: oni služe Bogu „u Duhu Svetom“, To je očigledno na prvim i najsavršenijim slugama Božjim: svetim Apostolima. Jer tek kad je sišao na njih, i ostao u njima, Duh Sveti, koga im je Gospod Hristos poslao od Oca, oni su postali, i zanavek ostali „sluge Božje“. Kako oni, tako i sveti Proroci pre njih, i svi sveti Mučenici i Ispovednici i Pravednici posle njih. Jer služba Bogu, služba je „u Duhu Svetom“ i Duhom Svetim. Nema sumnje, duhonosci su svi sveti Apostoli i svi Svetitelji uopšte, duhonosci i svi hrišćani u većoj i manjoj meri: oni govore Duhom Svetim (Mt. 10, 20; Lk, 12, 12), oni se rađaju u hrišćane Duhom Svetim (Jk. 3, 5), oni se mole Bogu Duhož Svetim (Jn. 4, 24; Rm, 8, 26; Ef. 6, 18), oni borave u Duhu Svetom i Duh Sveti boravi u njima (Jn. 14, 17; 1 Jn. 3, 24; 4, 13), oni se Duhom Svetim upućuju u svaku istinu (Jn. 16, 13), oni postaju sluge Božje izlivanjem Duha Svetog na njih (D. A. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), oni delaju Duhož Svetim (D. A. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), oni hode po Duhu Svetom (Rm. 8, 1. 2; Gl. 5, 16, 25), oni žive po Duhu Svetom, (Rm. 8, 4), oni „misle duhovno po Duhu“ Svetom (Rm. 8, 5), oni su „u Duhu“ i „Duh Božji“ živi u njima {Rm. 8, 9), oni imaju „novinu Duha“ (Rm. 8, 23), oni čudotvore Duhom Svetim (Rm. 15, 19), oni ljube Duhom Svetim (Rm. 5, 5; Kl. 1, 8), oni veru svoju posvedočavaju Duhom Svetim (1 Kor. 2, 4), oei Duhom Svetim dobivaju otkrmvenje tajni Božjih (1 Kor. 2, 10; Ef. 3, 5), oni Duhom Svetim znaju Boga i Božje darove (1 Kor.12), oni su hram Božji u kome živi Duh Božji: (1 Kor.16; 6, 19), oni sve duhovne darove dobijaju od Duha Svetog (1 Kor. 12, 4.7-11.13), oni se Duhom Svetim preobražavaju u obličje Gospodnje {2 Kor. 3,8), oni primaju Duha Svetog kroz veru (Gl. 3, 14), oni se zapečaćuju Duhom Svetim (Ef. 1,13), oni se Duhom Svetim utvrđuju u unutrašnjem čoveku (Ef. 3,16), oni se ispunjuju Duhom Svetim (Ef. 5, 18), oni svoje spasenje izgrađuju Duhom Svetim (2 Sol. 2,13), oni se opravdavaju i osvećuju Duhom Svetim (1 Kor, 6,11), oni duše svoje očišćuju Duhom Svetim (1 Ptr. 1, 22), oni Duha Svetog imaju za merilo istine i laži. (1 Jv. 4,2).
Pokažite se kao sluge Božje… u ljubavi nelicemernoj“. Kakva je to ljubav? Ljubav istinita, ljubav nelažna. Ljubav je licemerna kad u njoj učestvuje greh ma na koji način. Jer greh je poreklom od laži, i uvek laže: obećava ono što ne može da ispuni. Takav je prvorodni greh, svegreh: obećao je našim praroditeljima da će ih načiniti bogovima: „postaćete kao bogovi“ (1 Mojs. 3, 5), a načinio ih je robljem pogibli, smrti i đavola. Kakav je prvorodni greh, takav je svaki greh u suštini. Greh uvek radi protiv istine, unakažuje je, izvraća je, ruši je. Učestvuje li ma na koji način u ljubavi, on je unakazi, olicemeri, i najzad poruši.
Otuda je samo evanđelska, božanska ljubav istinita, nelicemerna i besmrtna. Jer je to ljubav od čista srca, od srca koje je očišćeno Bogom, te nije greholjubivo i ne zavodi u greh. Takva ljubav je plod čiste savesti i vere nelicemerne, vere iskrene, svesrdne. Takva ljubav je i cilj Spasovog Evanđelja, njegovih svetih zapovesti. Stoga sveti apostol blagovesti: „Cilj je zapovesti ljubav od čista srca i dobre savesti i vere nelicemerne“ (1 Tm. 1, 5). Otuda jasna i odlučna zapovest hristonosnog apostola: „Ljubav da bude nelicemerna“ (Rm. 12, 9).
Ta je ljubav veliki i dugotrajni podvig. U suštini, ona je dar Božji. Dar Božji za koji se treba stalno moliti. I mi se hrišćani svakodnevno molimo na večernju da im Gootod podari „ljubav nelicemeriu“ (Molitve koje sveštenik tajno čita za vreme prednačitelnog psalma). Mi se i pričešćujemo svetim i životvarnim Tajnama Hristovim, da nam one budu „na ljubav nelicemernu“ (Zahvalne molitve posle svetog Pričešća, molitva prva).
Čistota srca je posledica života po Evanđelju, života u evanđelskim vrlinama. Kada svete evanđelske vrline rade u srcu čovekovom, one ga očišćuju od svake nečistote (Flp. 4, 8-9).
I kada prvovrhovni apostol naređuje mladom apostolu: „drži sebe čista“ (1 Tm. 5, 22), on mu nalaže ovo: drži sebe čista od greha živeći u evanđelskim dobrodeteljima. Čistoj duši daje se božanska mudrost kao dar od Boga za život u svetim dobrodeteljima (sr. Jak. 3, 13-17). Večni uzor i ideal naše čistote, no ideal ostvarljiv i ovaplotljiv, zato što se Svečisti ovaplotio, jeste On – Gospod Hristos.
I po bogonadahnutoj blagovesti svetog Bogoslova: hrišćanin svaki „čisti se, kao i On što je čist“ (1 Jn, 3,3). U takvom „čistom življenju“ i sastoji se lepota hrišćanke, i svake hrišćanske duše uopšte (sr. 1 Petr. 3, 2-4).
„Pokažite se kao sluge Božje... u znanju“. Iz čistote – znanje, i u čistoti duše – pravo znanje o Bogu, o čoveku, o svetu, o životu, o smrti, o istini, o pravdi, o dobru, o zlu, o đavolu, o svemu što je ljudskom biću potrebno da zna u ovom i u onom životu. Bogomudri apostol nabraja znanje sa ostalim odlikama slugu Božjih, stavlja ga među ostale dobrodetelji. Da, znanje je dobrodetelj. Ono je plod delatnosti u duši svetih evanđelskih vrlina i božanskih sila. Znanjem se služi Bogu. To je Bogočovečanska blagovest. I prirodno: jer i samu sposobnost saznanja i znanja imamo od Boga Logosa, još pri stvaranju prvog čoveka. A kada se sam Bog Logos ovaploćuje, i objavljuje rodu ljudskom svoje savršeno logosno Evanđelje, onda On i znanje objavljuje kao logosnu, božansku blagovest.
Samo znanje, koje proizvodi čista bogolika duša, potpomognuta bogočovečanskim blagodatnim silama, i jeste prava blagovest za ljudsko biće. Takvo znanje i jeste pravo, normalno i zdravo znanje, znanje neprolazno i večno, kojim čovek živi i u ovom i u onom svetu, blagosiljajući Boga što mu je dao saznanje.
I ukoliko čovek više živi Bogom i u Bogu, utoliko raste u tom besmrtnom znanju, i zajedno sa svetim apostolom kliče: „O dubino… znanja Božjega“ (Rm.11,33). Istinsko znanje u duši raste blagodaću; hrišćansko znanje je blagodatno znanje; kada su hrišćani „puni blagodati“, onda su oni „napunjeni svakoga znanja“ (Rm.15,14).
Bogočovek Hristos je u našem čovečanskom svetu svesavršena punoća znanja: Sveznanje i Sveblagodat, stoga se hrišćani „u svemu“ obogaćuju kroza Nj, pa „i u svakom znanju“ (1 Kor. 1, 5). Takvo znanje daje se hrišćanima Duhom Hristovim, Duham Svetim, jer je ono dar njegov (1 Kor. 12, 8), Znanje, otkinuto od Boga, od Duha Svetog, od svetih vrlina: ljubavi, molitve, posta, smernosti, krotosti, dobrote, nema nikakve vrednosti, „ništa“ je (sr. 1 Kor. 13,2,8; Ef.3,19).
Novo u bogočovečanskom, evanđelskom znanju je to, što ono ima svoj nebeski miris. Jer, po reči svetog apostola, Bog „kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu“ (2 Kor. 2, 14).
Poznanje iznad svih poznanja, to je poznanje Hrista: poznanjem Njega proniče se u centralnu tajnu svetova, i kroz nju u sve tajne manje i niže. Jer Hristom, ovaploćenim Bogom Logosom, daje se svima istinsko poznanje, od onog najosnovnijeg do onog najuzvišenijeg.
„Prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda“ našeg „sve“ je ostalo „šteta“ i „trice“ (sr. Flb. 3, 8). No pošto je Crkva presveto telo Hristovo, to je u njoj „sve blago mudrosti i znanja sakriveno“ (Kol. 2, 3). Otuda se to božansko znanje stiče svetim životom u Crkvi. Ustvari, znanje je plod na svetom drvetu evanđelskih dobrodetelji. Sazrevajući u duši, svaka dobrodetelj razliva po duši istinsko znanje o Bogu i tvari. Zato hrišćanin i pokazuje „u dobrodetelji znanje“ (2 Petr. 1, 5).
Svako znanje koje se ne koreni u dobrodetelji, i u Bogu dobrodetelji – Gospodu Hristu, nije drugo do lažno znanje, nazoviznanje, psevdoznanje, Otuda evanđelska zapovest i blagovest: „kloni se lažnonazvanoga znanja“ (1 Tm. 6, 20).
„Pokažite se kao sluge Božje… u dugotrpeljivosti“. Nema evanđelske vrline koja se može steći i očuvati bez dugotrpeljivosti. Ako je molitva, neophodna joj je dugotrpeljivost; ako ljubav, ako smernost, ako krotost, isto tako. Nijedno se evanđelsko raspoloženje ne može ni razviti ni održati u duši bez dugotrpeljivosti. Samo istrajno primoravanje sebe na sve to, daje nam ono što je evanđelsko. Dugotrpeljivost je nebeski rod u duši hrišćaninovoj. Da bi ga mogao u sebi odgajiti, čovek mora nebeski živeti, Duhom Svetim živeti. Otuda je dugotrpeljivost „plod Duha“ (Gl. 5, 22). Znajući to, hrnšćanin napreduje u bogougodnom životu, jača svakom božanskom snagom pomoću radosne dugotrpeljivosti {sr. Kl. 1, 11). Ona je odlika novog, evanđelskog čoveka (Kl, 3, 12), jer je odlika savršenog i večnog Čoveka – Bogočoveka Hrista (sr. 1 Tm. 1, 16), jer je odlika njegovih najrevnosnijih i najsavršenijih sledbenika – svetih Apostola (sr. 2 Tm. 3, 10; 4, 2). Stoga je ona neophodna za spasenje (2 Ptr. 3, 15).
„Pokažite se kao sluge Božje. . . u dobroti“. Dobrota je duša evanđelske dugotrpeljivosti. Dugotrpeljivost je spasonosna, samo ako je blaga, dobrodušna. Dobrota nam je naročito potrebna prema našoj sabraći, ljudima, našim sagrešnicima. Jer bez nje ne 6i mogli evanđelski poživeti u svetu ni jedan dan. Samo naša blagost prema drugima može i njih pobuditi ia bolji život, život evanđelski, podstaći ih na evanđelske podvige, a najpre na pokajanje. Kao što „dobrota Božja na pokajanje vodi“ (Rm. 2, 4), tako i dobrota tvoja vodi na pokajanje bližnje tvoje. Sluge Božje blago postupaju sa ljudima, ugledajući se na Gospoda koji je „blag i neblagodarnima i zlima“ (Lk, 6, 35). Otuda jasna zapovest svetog apostola: „Budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ (Ef. 4, 32), „Preveliko bogatstvo blagodati svoje“ Bog pokazuje „dobrotom na nama u Hristu Isusu“ (Ef. 2, 7). Tom dobrotom žive hrišćani, jer je to onaj jaram Hristov, za koji je On sam rekao: „jaram je moj blag“ {Mt. 11, 30). Ta dobrota je stvaralačka i gradilačka evanđelska -sila kojom se izgrađuje i stvara novi čovek, za koga je „Hristos sve u svemu“ (Kl. 3,12.10.11).
Dve osobine ovaploćenog Boga Logosa, Gospoda Hrista, padaju u oči: njegova blagost i čovekoljublje (Tit. 3, 4). Stoga je blagost jedan od plodova Svetoga Duha, koji nam On daje svojim dolaskom u naš svet (sr. Gl. 2, 22). Ta blagost, ta dobrota je ono što sačinjava ukus svega Hristovog, svega Bogočovekovog, svega što je bitna odlika njegove čudesne i sladčajše Ličnosti: „okusiste da je blag Gospod“ (1 Ptr. 2, 3).
„Pokažite se kao sluge Božje… u Duhu Svetom“. Eto vascele tajne slugu Božjih: oni služe Bogu „u Duhu Svetom“, To je očigledno na prvim i najsavršenijim slugama Božjim: svetim Apostolima. Jer tek kad je sišao na njih, i ostao u njima, Duh Sveti, koga im je Gospod Hristos poslao od Oca, oni su postali, i zanavek ostali „sluge Božje“. Kako oni, tako i sveti Proroci pre njih, i svi sveti Mučenici i Ispovednici i Pravednici posle njih. Jer služba Bogu, služba je „u Duhu Svetom“ i Duhom Svetim. Nema sumnje, duhonosci su svi sveti Apostoli i svi Svetitelji uopšte, duhonosci i svi hrišćani u većoj i manjoj meri: oni govore Duhom Svetim (Mt. 10, 20; Lk, 12, 12), oni se rađaju u hrišćane Duhom Svetim (Jk. 3, 5), oni se mole Bogu Duhož Svetim (Jn. 4, 24; Rm, 8, 26; Ef. 6, 18), oni borave u Duhu Svetom i Duh Sveti boravi u njima (Jn. 14, 17; 1 Jn. 3, 24; 4, 13), oni se Duhom Svetim upućuju u svaku istinu (Jn. 16, 13), oni postaju sluge Božje izlivanjem Duha Svetog na njih (D. A. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), oni delaju Duhož Svetim (D. A. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), oni hode po Duhu Svetom (Rm. 8, 1. 2; Gl. 5, 16, 25), oni žive po Duhu Svetom, (Rm. 8, 4), oni „misle duhovno po Duhu“ Svetom (Rm. 8, 5), oni su „u Duhu“ i „Duh Božji“ živi u njima {Rm. 8, 9), oni imaju „novinu Duha“ (Rm. 8, 23), oni čudotvore Duhom Svetim (Rm. 15, 19), oni ljube Duhom Svetim (Rm. 5, 5; Kl. 1, 8), oni veru svoju posvedočavaju Duhom Svetim (1 Kor. 2, 4), oei Duhom Svetim dobivaju otkrmvenje tajni Božjih (1 Kor. 2, 10; Ef. 3, 5), oni Duhom Svetim znaju Boga i Božje darove (1 Kor.12), oni su hram Božji u kome živi Duh Božji: (1 Kor.16; 6, 19), oni sve duhovne darove dobijaju od Duha Svetog (1 Kor. 12, 4.7-11.13), oni se Duhom Svetim preobražavaju u obličje Gospodnje {2 Kor. 3,8), oni primaju Duha Svetog kroz veru (Gl. 3, 14), oni se zapečaćuju Duhom Svetim (Ef. 1,13), oni se Duhom Svetim utvrđuju u unutrašnjem čoveku (Ef. 3,16), oni se ispunjuju Duhom Svetim (Ef. 5, 18), oni svoje spasenje izgrađuju Duhom Svetim (2 Sol. 2,13), oni se opravdavaju i osvećuju Duhom Svetim (1 Kor, 6,11), oni duše svoje očišćuju Duhom Svetim (1 Ptr. 1, 22), oni Duha Svetog imaju za merilo istine i laži. (1 Jv. 4,2).
Pokažite se kao sluge Božje… u ljubavi nelicemernoj“. Kakva je to ljubav? Ljubav istinita, ljubav nelažna. Ljubav je licemerna kad u njoj učestvuje greh ma na koji način. Jer greh je poreklom od laži, i uvek laže: obećava ono što ne može da ispuni. Takav je prvorodni greh, svegreh: obećao je našim praroditeljima da će ih načiniti bogovima: „postaćete kao bogovi“ (1 Mojs. 3, 5), a načinio ih je robljem pogibli, smrti i đavola. Kakav je prvorodni greh, takav je svaki greh u suštini. Greh uvek radi protiv istine, unakažuje je, izvraća je, ruši je. Učestvuje li ma na koji način u ljubavi, on je unakazi, olicemeri, i najzad poruši.
Otuda je samo evanđelska, božanska ljubav istinita, nelicemerna i besmrtna. Jer je to ljubav od čista srca, od srca koje je očišćeno Bogom, te nije greholjubivo i ne zavodi u greh. Takva ljubav je plod čiste savesti i vere nelicemerne, vere iskrene, svesrdne. Takva ljubav je i cilj Spasovog Evanđelja, njegovih svetih zapovesti. Stoga sveti apostol blagovesti: „Cilj je zapovesti ljubav od čista srca i dobre savesti i vere nelicemerne“ (1 Tm. 1, 5). Otuda jasna i odlučna zapovest hristonosnog apostola: „Ljubav da bude nelicemerna“ (Rm. 12, 9).
Ta je ljubav veliki i dugotrajni podvig. U suštini, ona je dar Božji. Dar Božji za koji se treba stalno moliti. I mi se hrišćani svakodnevno molimo na večernju da im Gootod podari „ljubav nelicemeriu“ (Molitve koje sveštenik tajno čita za vreme prednačitelnog psalma). Mi se i pričešćujemo svetim i životvarnim Tajnama Hristovim, da nam one budu „na ljubav nelicemernu“ (Zahvalne molitve posle svetog Pričešća, molitva prva).
