presveta krv Njegova, koja isceljuje od svih bolesti i od svih smrti, jer nas očišćava od svakoga greha (1 Jn. 1, 7). Otuda rane za Hrista imaju svespasonosni značaj i silu, i često su puta zamenile i samo sveto krštenje, Jer su se mnogi sveti Mučenici krstili u svojoj sopstvenoj krvi, prolivenoj za Hrista, i zadobijali carstvo nebesko i svu radost neba. Nema sumnje, sveti Mučenici su se pokazali zaista „kao sluge Božje u ranama“. I tako se pokazuju i svi hrišćani koji podnose rane za sladčajšeg Gospoda. Samo, sveti Mučenici su najsavršeniji primer toga.

„Pokažite se kao sluge Božje … u tamnicama“. Radi čega „u tamnicama“? Radi Hrista, radi vere u Hrista, radi Evanđelja Hristovog, ne radi čega drugog. Poput svetih apostola (sr. D.A. 5, 18. 19; 12, 4; 16, 23), poput takvih hrišćana (D.A. 8, 3), poput starozavetnih pravednika (Jevr. 11, 36}. Kako se oni drže u tamnicama? Hvale Boga što su se udostojili tamnovanja za Hrista (D, A. 16, 25), Crkva se moli za utamničene (D. A. 12, 5), Isto tako su bezbrojni sveti Mučenici i sveti Ispovednici tamnice pretvarali u molitvenice, i one su često puta bile obasjavane nebeskom svetlošću, i ispunjavane neopisivim miomirom. Mnogo puta su ih Anđeli Božji oslobađali tamnica.

Pravilo je sveti Mučenici su tamnice pretvarali u hram Božji, moleći se Bogu i dan i noć.
„Pokažite se kao sluge Božje … u bunama“. – Blagovest je hrišćanima: da međ hrišćanima ne budu bune (2 Kor. 12, 20). Jer Bog naš nije „Bog bune nego mira“ {1 Kor, 14, 33), Hrišćanima se preporučuje i nalaže jedna buna: buna protiv greha, protiv smrti, protiv đavola. Sluga Božji je uvek dužan da se buni protiv njih, najpre u sebi, pa onda u svetu oko sebe. U tom pogledu, hrišćanin je najveći i najuporniji buntovnik. On je zauvek u ratu sa gresima, a trudi se da bude u miru sa grešnicima.

„Pokažite se kao sluge Božje ... u trudovima“. Trudoljublje, to je glavna odlika hrišćana. Bez trudoljublja nema napretka ni u jednoj dobrodetelji evanđelskoj: ni u veri, ni u ljubavi, ni u molitvi, ni u postu, ni u krotosti, ni u smernosti, ni u dobroti, ni u istini, ni u pravdi.

Trudoljupcima su upućene one slatke reči Sladčajšega: „Hodite k meni svi koji se trudite, i ja ću vas odmoriti“ {Mt. 11, 28). Prema trudu daje se i nagrada, prema trudu, u hrišćanskom životu, u evanđelskim podvizima, u dobrodeteljima. Sveti apostol blagovesti: „Svaki će primiti svoju platu po svome trudu“ (1 Kor. 3, 8). Ne samo duhovni, nego i telesni trud je blagosloven, kada mu je cilj evanđelski. Da, samo tada: „I trudimo se radeći svojim rukama“ (1 Kor. 4, 12; sr. 2 Sol. 5, 8-10), i to trpeći i glad i žeđ, i golotinju, i muke, i potucanja – Evanđelja radi, Hrista radi (1 Kor. 4, 11. 10). Prema trudu daje se i blagodat: blagodat za trud, trud za blagodat; jedno drugim raste i množi se (sr. 1 Kor. 15, 10).

Radeći sve za Hrista i Evanđelje, a to znači: trudeći se neprestano na svom spasenju i na spasenju bližnjih, hrišćanin se ustvari trudi blagodaću koja mu se daje i, prema revnosti, dodaje.

Sveti apostol izjavljuje: „Trudim se po Njegovoj (tojest Hristovoj) moći koja u meni silno radi“ (Kol. 1, 29). Rad i trud nisu po sebi vrednost, već je dobijaju od cilja kome su usmereni. Zato bogonosni trudoljubivi apostol potseća Solunjane na svoj evanđelski rad i trud (sr. 1 Sol. 2, 9; sr. 1 Tm. 4, 10. 8). Inče: i đavo se neprestano trudi i radi, ali u zlu trudi i na zlu redi. Tako isto: i lopov, i razbojnik, i otimač, i nasilnik. A svaki trud i rad hrišćana usmeren je ia spasenje, kažo njihovo tako i bližnjih (1 Tm. 4, 10. 8; 2 Sol. 3, 7-10).

„Pokažite se kao sluge Božje, .. u bdenjima“. Ko je probuđen za duhovni svet, za duhovne vrednosti, za duhovna saznanja, on neminovno bdi nad sobom i nad tajnama svetova. Bdi, čime? Najpre molitvom. Jer molitva ustremljuje dušu ka Bogu Tvorcu, koji jedini daje svetlost neugasivu, pomoću koje možemo razagnati sve tame i mrakove, koji nagrću na nas ma s koje strane.

Čovek bdi ljubavlju, jer i ona okrivljuje svu dušu i uznosi u visine, gde se ne spava već uvek bdi nad dobrom bližnjega. Čovek bdi postom, bdi krotošću, bdi trpljenjem, bdi svakom evanđelskom vrlinom, jer sve one drže našu dušu budnom za sve što je božansko, uzvišeno, besmrtno, večno. No u svima bdenjima molitva vodi i rukovodi.

Posvedočena je zanavek istina: nema prosvetlenja bez bdenja. Posvedočena životom najboljih ljudi: svetitelja. Moliti se, postiti i bdeti, – to je sav njihov život. Molitva, post i bdenje su glavni sprovodnici nebeske svetlosti u njihovu dušu. Zato oni svetle, prosvetljuju i prosvećuju.
„Pokažite se kao sluge Božje ... u postovima“. Zar se ne može biti sluga Božji bez posta? Ne može. To je evanđelska istina, objavljena Gospodom, posvedočena Apostolima i svima Svetiteljima od prvog do poslednjeg. Kada je Gospod svoje svespasonosno Evanđelje sabrao u dve reči, On je rekao da se ono sastoji u molitvi i postu. Da, u tome, pošto se jedino molitvom i postom, izgoni iv duše ljudske svaki demon, svaka nečista sila. A to znači: postiže spasenje, postiže cilj radi koga je Spasitelj i došao u naš svet. Jer od nečistih duhova je svaki greh, svaka smrt. I kada se oni uklone iz duše molitvom i postom, onda se uklanjaju tvorci svih grehova i svih smrti. A u tome se sastoji spasenje. Zato je celo Spasiteljevo Evanđelje u njegovim božanskim rečima: „Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“ (Mt, 17, 21; sr. Mk, 9, 29).

Sam Spasitelj posti četrdeset dana, iako Mu kao bezgrešnom nije bilo potrebno postiti, radi očišćenja od nečistih sila i grehova. Ali On posti, da bi nam dao primer i pokazao koliko je važno i neophodno za ljudsku prirodu postiti. Kada sveti apostol Pavle, izazvan od Korinćana, nabraja svoje podvige, on veli za sebe da život provodi „u mnogom pošćenju“ (2 Kor. 11, 27).

Kada se u svetom Evanđelju govori o uzornom služenju Bogu, onda se ukazuje na svetu proročicu Anu, koja „služaše Bogu dan i noć postom i molitvama“ (Lk. 2, 37). A šta tek da kažemo o svetim Isposnicima, i o Svetiteljima upošte, pošto nijedan nije živeo ne posteći se? Vaistinu se ne može biti sluga Božji bez mnogo pošćenja.