onda ćete se pokazati „kao sluge Božje“ i u svemu što vas snađe u životu.

Najpre: „u trpljenju mnogom“. Zašto? Zato što je to osnov svake evanđelske dobrodetelji, a time osnov spasenja, osnov bogosluženja. Ako je vera, u njoj treba pokazati trpljenje, jer bez njega ona malaksava, vene, suši se. Ako je ljubav, u njoj treba pokazati mnogo trpljenja, jer nije lako voleti ljude u njihovim slabostima i gresima i manama. Ako je krotost, i u njoj treba pokazati veliko trpljenje, jer se samo na taj način mogu blago podnositi sve uvrede, i zlostavljanja, i stradanja, i smrti Hrista radi. Avo je smirenost, ako dobrota, ako molitva, ako post, ako ma koji podvig evanđelski, u svakome se od njih mora pokazati trpljenje, da bismo ga pretvorili u našu naviku, u naše raspoloženje, i time u sredstvo našeg spasenja. Jer „spasenje postaje u trpljenju stradanja“ evanđelskih, hristolikih (2 Kor. 1, 6).

Zbog svog neizmerno krotkog trpljenja, Gospod Hristos je postao i ostao savršeni primer trpljenja, neophodnog u životu svakog hrišćanina. „Trpljenje Hristovo“ je uzor i ideal, ka kome Bog blagodaću svojom upravlja srca naša ( Sol. 3,5). Samo se „trpljenjem dela dobroga“ maže postići „neraspadljivost i život večni“ (Rm. 2, 7). Trpljenje je najbolji klimat duše ljudske, da bi u njoj uspevalo seme nebeske istine, posejano Nebeskim Sejačem: oni koji to seme „drže u dobrome i čistome srcu“ – „rod donose u trpljenju“ (Lk. 8, 15). Za sve hrišćane obavezna je Spasiteljeva zapovest: „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje“ (Lk. 21, 19). Bogonaučeni apostol piše hrišćanima: „Trpljenje vam je od potrebe da volju Božju izvršivši primite obećanje“ (Jvr. 10, 36). Jedino „trpljenje dovršuje delo“ spasenja (Jak. 1, 4). „Gle, blažene nazivamo one koji pretrplješe. Trpljenje Jovljevo čuste, i svršetak Gospodnji videste“ (Jak, 5, 11),

„Pokažite se kao sluge Božje … u nevoljama.“ Zašto? Zato što smo na to određeni, na nevolje određeni (1 Sol. 3, 3). I još zašto? Zato što se time udostojavamo carstva Božjeg (sr. 2 Sol. 1, 5), Ovaj svet, sa svima svojim sablaznima, zalima, gresima, smrtima, demonima, pun je nevolja, za hrišćane. I prirodno je što ih hrišćani osećaju, što kroz njih prolaze, što se u njima nalaze, i što ih savlađuju svepobednom blagodaću, silom Hristovom. Po blagovesnoj reči Spasitelja njegovim sledbenicima:

„U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“ (Jn. 16, 33). Nevolja za nevoljom, kao dan za danom, to je put hrišćana kroz ovaj svet. Novozavetna je blagovest: „Kroz mnoge ievalje valja nam ući u carstvo Božje“ (D.A. 14, 22). Svesni tog spasonosnog značaja i vrednosti nevolja, hrišćani se hvale nevoljama (Rm. 5, 3).

Razume se, hrišćani se bore sa nevoljama, ali – trpljenjem. Po Božanskom savetu svetog apostola: „U nevolji trpite“ (Rm, 12, 12). Ali to naše trpljenje uvek ublažava i razblažuje Utešitelj blagi svojom blagodaću i duhovnom radošću, jer nas On „utešava u svakoj nevolji našoj“ (2 Kor. J, 4). I uteha nam se daje po meri naših stradanja za Hrisga (2 Kor. 1, 5).

„Pokažite se kao sluge Božje … u bedama“. Jer bede nailaze na hrišćane, da bi oni pokazali kako se snalaze u njima, i kažo se brake od njih, Kako dakle? Verom svojom, jer silom vere oni prolaze nepovređene duše kroz svaki požar bede (sr. 1 Sol. 3, 7). Je li hrišćanin zbog vere u Hrista dobre volje u bedama, onda mu svemilostivi Gospod daje božansku, blagodatnu silu, kojom on radosno podnosi sve i sva za Hrista. I baš kad je u bedama slab, ali dobre volje, njemu se daje, u njega se useljuje sila Hristova (2 Kor. 12, 9. 10). I on radosno izjavljuje: „Kada sam slab, onda sam silan“ (2 Kor. 12, 10).

„Pokažite se kao sluge Božje… u tesnoćama“. – U kakvim tesnoćama, u kakvim teskobama? „U teskobama za Hrista“ (2 Kor. 12, 10). Mi ih ne izbegavamo. A kada se obretemo u njima, mi ih silom hristoljubive vere pretvaramo u izvor svoje radosti i ushićenja. I tada smo „dobre volje“ (2 Kar. 12, 10). Dok nehrišćani padaju duhom nalazeći se u teskobama, mi im se radujemo, jer se zbog njih useljuje u nas „sila Hristova“ (2 Kor. 12, 9). Teskobno nam u telu, teskobno u svetu, teskobno u vasioni.

Zašto? Zato što smo beskonačne duše, koja se u nas hrišćana neprestano otima ka nadmaterijalnim božanskim carstvima, gde granice ne guše, gde je sve božanski bezgranično, milo i divotno. Nama jedino nije teskobno u Hristu. I kada smo Njega radi u okovima, u tamnicama, u zatočenjima, mi smo slobodniji od svih careva zemaljakih i slobodnjaka ovosvetskih. Jer se Njime i okovi i tamnice i zatočenja pretvaraju u nebo, u raj, u carstvo Božje. Istina je nad istinama, i blagovest nad blagovestima: gde je On – tu je nebo, tu raj, tu carstvo Božje, tu istinska sloboda.