br /> Postavši čovek, i ostajući savršeni Bog u čoveku, Gospod Hristos je načinio čoveka hramom Božjim: u čoveku živi Bog kao u hramu. Kroz sveto krštenje i ostale svete tajne i svete vrline Gospod Hristos, a sa Nim sam Trojični Bog, useljuje se u čoveka, i živi u njemu i kroza nj. Otuda su hrišćani zaista hram Boga živoga. Zato sveti apostol i blagovesti hrišćanima: „Vi ste hram Boga živoga“, vi – bogonosci, vi – hristonosci, vi – duhonosci, vi, a u vama Bog i Gospod.

Od Hrista se ispunilo Božje obećanje i proroštvo, dato izabranom narodu preko svetog bogovidca Mojsija: „Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod“ (3 Mojs. 26, 12). Nema sumnje, hrišćani su taj narod Božji, taj izabrani narod, sveti narod, narod bogonosac, narod hristostonosac (1 Petr, 2, 9-10). To je novi Izrailj, pravi i večni.
Čime su hrišćani hram, Božji? Time što Bog živi u njima, Duh Božji obitava u njima. Gospod Hristos boravi u njima. Time što stalno žive u tom čudesnom dvojstvu: u sebi i u Bogu; čovek i Bog uvek zajedno, uvek nerazdvojni. To je bogočovečanski način života, darovan nam od Hrista, Boga i čoveka, Bogočoveka. Kada je Bog Logos postao telo, telo se odmah pretvorilo u hram Božji, jer je postalo telo Božje. To je Gospod Hristos učinio, da bi Njime i kroza Nj svi ljudi postalo takvi. Jer to je cilj našeg bića i postojanja. Kad nas je Trojični Bog stvorio, i u telo od zemlje udahnuo nam bogoliku dušu, On nas je samim tim već načinio hramom Božjim, početnim hramom: telo – hram, i u njemu ogromna ikona lika Božjeg. Takvim je stvoren čovek, da bi se postepeno izgradio u savršeni, nerazrušivi, večni hram Božji. I to bi bilo, da naši praroditelji nisu pali u greh. Pavši u greh, oni su u svoj božanski hram uneli prvog idola: greh, i drugog idola – smrt, i trećeg idola – đavola. I tako hram Božji pretvorili u idolište, koje je uvek na kraju krajeva đavolište. I otada, ljudi su u hram svoga bića unosili sve više i više idola: strasti, – zar strasti nisu idoli? – poroke, – zar poroci nisu idoli? – bezbožne ideje, – zar one nisu idoli? I od početnog hrama, hrama Božjeg, skoro nije ostalo ništa: bogolika ikona duše toliko je unakažena, opoganjena, osramoćena u idolištu i đavlištu ljudskog bića, da su ljudi zaista postali „deca đavola“ (1 Jn. 3, 10.8), i duša se ljudska ispunila ogromnim crnim likom Satane. Jer gresi, poroci, strasti, šta rade u nama? Ništa drugo nego u duši našoj malaju, vajaju, izrađuju lik Satane i ostalih crnih anđela njegovih, a unakarađuju i potamnjuju rajski ikonostas duše ljudske. I to sve tako do – ovaploćenja Boga Logosa, Gospoda Hrista.

Gospodom Hristom Bog ponovo vaspostavlja biće čovekovo u hram Trojičnog Božanstva. Najpre u samom Bogočoveku, a zatim u svima sledbenicima njegovim. Čovek je zato u svetu da postane, i ostane, živi hram Božji, hram Boga živoga, u kome stalno obitava Duh Sveti.

Drugim rečima: da ovaploti Boga u sebi. Tome cilju služi sav bogočovečanski domostroj spasenja, na prvom mestu čudesno i čudotvorno sredstvo: Sveto Pričešće. U njemu i pomoću njega mi ovaploćujemo Boga u sebi. Samo, da sačuvamo sebe u toj svetinji: „sobljudi nas vo Tvojej svjatinji!“ Na to nam je dato celo Evanđelje spasenja, na to i sam Spasitelj, na to i Crkva, na to i sve svetinje njene. U Crkvi, koja je telo Hristovo, neprekidno obitava Duh Sveti, i ko je član Crkve, već je hram Boga živoga, i Bog živi u njemu. Odlika je, glavna odlika hrama Božjeg, da je on „dom molitve“ (Mt. 21, 13; Mk. 11, 17; Lz. 19, 46). To je sam krotki Spasitelj čak i bičem branio i svedočio. Znači: mi hrišćani pokazujemo da smo hram Boga živoga, ako smo neprestano u molitvenom raspoloženju, ako se neprestano molimo. Zato sveti apostol naređuje; „U molitvi budite neprestano“ (Rm. 12, 12; Ef, 6, 18; Kl. 4, 2). Molitva izgoni sve nečistote, sve nečiste duhove, nizvodeći u dušu sve božanske sile pomoću svetih vrlina.

Da, hram Božji je dotle Božji, i dotle hram, dok se u njemu stalno služi Bogu, stalno vrši bogosluženje. A čovek? I čovek je hram Božji, ako se u njemu stalno vrši bogosluženje.
Srce – presto, na kome se neprekidno vrši liturgija bogovaploćenja: sve misli – bogočežnjive, sva osećanja bogoljubiva, sve želje nebočežnjive, sva raspoloženja nebočežnjiva. I tako se danonoćno vrši sveto bogosluženje, i sav život pretvara u bogosluženje. Nije li tako, naš se hram ubrzo pretvara u „pećinu hajdučku“ (Mt. 21, 13). Stoga se uvek mora biti na oprezi – od svih idola i idolopoklonika, na oprezi od svake nečistote: