. Ako je beskrajno naše zlo, i sobom zapljuskuje i sam pakao, to je otuda što je srce naše bezdano. Isto tako i naše dobro: pošavši iz našeg srca ono pravo ade u nebo, i u nebesa nad nebesima. To sila srca našeg prenosi dušu našu u svetle svetove nebeske. Čovek, u srcu svom živi, a po nebu hodi, ili po paklu se davi. Kao najdalekometniji reflektor svetlosti i tame: srce baca našu svetlost do uvrh nebesa, a našu tamu do u dno pakla.

Svetlost je u srcu od dobra, tama od zla; svetlost od vrlina, tama od poroka. Hteo čovek ili ne, srce je uvek radionica ili dobra ili zla, ili svetlosti ili tame. Ako su vrline, one su u srcu, i svetle iz njega, i izgone iz njega svaku tamu, svaku nečistotu, svaki greh, zato čisto srce vidi Boga (Mt. 5, 8). Ako su gresi, oni izviru i naviru iz srca: iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, ponos, bezumlje, – sva zla iznutra iz srca izlaze (Mt. 15, 19; 7, 21-23).

Srce ispunjeno božanskim dobrom, to je najdivniji prizor u našem zemaljskom svetu. Jer se takvo srce razliva i preliva u sve Hristove božanske beskrajnosti i bezgraničnosti. Ako je čovek ikada hristovski bezgraničan i dubok, onda je to kada mu je srce ispunjeno evanđelskim dobrodeteljima, evanđelskim raspoloženjima. Evanđelska ljubav u srcu? Šta je beskonačnije, šta bezgraničnije od takvog srca? Ono smešta i Anđele i ljude, i samog beskonačnog Boga ljubavi – Gospoda Hrista.
Evanđelska molitva u srcu? Takvo srce nema granica; njemu nije tesno ni u čoveku, ni u svetu, jer ono obuhvata sve svetove, vidljive i nevidljive. „Srce naše rasprostrani se“, izjavljuje apostol, Čime? Bogoljubljem i čovekoljubljem. U njemu ima mesta najpre za Boga, a zatim za sve i sva. U takvom srcu nikome nije tesno, osim greholjupcima, bogomrscima i sebičnjacima. „Vama nije tesno u nama“, piše sveti apostol korintskim hrišćanima, od kojih neki još žive u svojim neznabožačkim shvatanjima i filosofskim shemama, uskim i tesnim. Kako može biti tesno ljudima u srcu hristonosnom? Gde je Gospod Hristos, tu su sve mile i slatke i zanosne beskrajnosti božanske.

Nema li tih beskrajnosti Hristovih u srcu ljudskom, onda je ljudima tesno, guše se u srcima svojim. „Vama je tesno u srcima vašim“, dovikuje sveti apostol Korinćanima. Zagledajte, šta je, i ko je u srcu vašem? Šta je to što ga je suzilo, smanjilo, opatuljilo? Ne gresi li, ne sebičnost li, ne gordost li? Sebične, samozatvorene misli, samoidolska osećanja, gorda samopouzdanja, to su uske gvozdene čaure, koje stežu i dave našu dušu, naše srce. „Rasprostranite se i vi!“ – to je lek, lek koji se sastoji u rasprostranjenju duše i srca evanđelskom ljubavlju, molitvom, samilošću, krotošću, smirenošću, blagošću. Rasprostranićete se i vi, ako Hrista unesete u sebe. Sa Njim ćete uneti u sebe sve božanske divne svetove. A kako se Hristos useljuje u nas? Verom.
„Da se Hristos useli verom u srca vaša“ (Ef. 3, 17). Hristos u srcu tvom? Eto svih čudesnih beskonačnosti u tebi, eto svih božanskih bezgraničnosti! Oslušni! tvoje srce je i ovde, i tamo iznad svih nebesa, i u svima hrišćanima na zemlji i na nebu, i u svima tvarima i bićima. Svuda, svuda, svuda tvoje srce, a najpre u tebi samom! Tako ste se Hristom izlečili od svoje samožive usamljenosti i samozatvorenosti, i ušli u božanske beskonačnosti.
Useljen verom u srce, Hristos očišćava srce od svakoga greha, i – čisto srce vidi Boga. Eto blaženstva nad blaženstvima (sr. Mt. 5,8). Nije potrebno ići za Bogom na nebo, i iznad neba, On je u tvom srcu, ako je Hristom očišćeno. Mi verom useljujemo Gospoda Hrista u svoje srce a srce svoje prenosimo u Boga, kako? Ljubavlju. Ljubimo li Boga „svim srcem svojim“ (Mt. 22, 37; Mk. 12, 30), ono je već celo u Bogu. I u Njemu se obnavlja, osvećuje, obesmrćuje, obeskonačuje, obezgraničuje. A da li ćemo svoje srce dati Bogu kroz ljubav, to zavisi od nas. Niko nam ga ne otima. Ljubav evanđelska i jeste najslobodniji podvig, i raspoloženje. Ne iznuđuje se ničim; izrađuje se dobrovoljno.

Najsigurniji način da se „rasprostrani“ srce moje, tvoje, naše, to je? Da ga prisajedinimo sabornom srcu Crkve, tom Hristovom srcu. Jer kad je Crkva – telo Hristovo, onda je i srce u tom telu – Hristovo srce. Ucrkvenjem mi stapamo srce svoje sa sabornim srcem Crkve. I mi osećamo njime, i živimo njime. Osećamo i živimo po zakonima tog bogočovečanskog srca: u njemu su svi nebeski i zemaljski članovi Crkve na tajanstvenoblagodatni način prisutni, ujedinjeni: tu su svi sveti Anđeli, svi pravednici, svi svetitelji, svi vernici. Zato se u Delima Apostolskim veli: „A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša“ (D. A. 4, 32). Tako, kad je čovek srcem u Crkvi, on živi širokim životom, životom bogočovečanskim, anđelskim, nebeskim, živi zajedno „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18). I niko širi, niko prostraniji od njega; onda mu nikada nije tesno ni u srcu ni u svetu: stalno se „sa svima svetima“ kreće po čarobnim beskrajnostima božanskim, gde su svi ljudi – mila, besmrtna braća naša, i mi – njihovi sabesmrtnici. I u takvom sabornom životu „sa svima svetima“, zbog njih i preko njih „ljubav Božja se izliva u srca naša Duhom Svetim“ {Rm. 5, 5). A ta sveta ljubav čuva srca naša u Gospodu Isusu (Flp. 4, 7).

Ništa strašnije od srca čovečjeg, kada ga đavo zatvori u zlo, u greh, u sebičnost. Ono se onda grči, lomi i jer jede sebe da bi se hranilo. A to je ludilo srca. Otkinut dušom od Boga, čovek ne može da ne utone u tamu, u zlo, u smrt, u greh, u ludilo. Jer đavo izvodi srce na sva bespuća. Sa njim, čovek je stalno na bespuću, stalno u mraku, gde se iz ponora pada u ponor. I srce potamni u čoveku. Da, „nerazumno srce“ neminovno potamni od samoživosti, od đavolske sebičnosti i samozaljubljenosti (Rm. 1, 21). Tada su i misli takvog srca nerazumne, lude. Zato se i veli za greholjupce: „zaludeše u mislima svojim“ (Rm. 1, 21).
Psihološki je zakon: čovek zaludi u svojim mislima, ako je greholjubiv. Jer kroz greholjublje đavo vodi naše misli u sva bezumlja i ludila. Povučeni prljavim željama, greholjupci se dave u nečistoti, u svojoj vlastitoj i đavolskoj prljavštini. Tu nema nasilja nad ljudima ni sa strane đavola ni sa strane Boga. Bilo bi nepravedno od Boga, kada bi dozvolio đavolu da bez našeg pristanka ima vlasti nad našom voljom. A bilo bi nasilje od Boga, kada bi On hteo da ima vlasti nad našom voljom bez našeg pristanka. Otuda, mi sami vladamo svojom slobodom. I živimo njome.

Ali, kad Bog vidi da mi svojevoljno živimo u gresima i prljaiim željama, onda nas On prepušta nama samima, ie smeta nam, ne primorava nas na svoje božansko dobro, niti dopušta đavolu da nas primorava na svoje đavolsko zlo. Sa tog razloga sveti apostol veli za greholjupce: „Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu“ (Rm. 1, 24), Srce im želi nečistotu, i „Bog ih predade u nečistotu“.