zdišu i ne tuže hrišćani, koji su savest, i srce, i oči, i uši vaseljene, i svih tvari u njoj? Hrišćani su saosetljivi, a svetitelji svesaosetljivi. Zato i plaču s plačnima (Rm. 12, 15), tuguju s tužnima, pate s patnicima, tamnuju s sužnjima, gladuju s gladnima. Sav bol sveta njihov je. Stoga im je srce nepresušni suparnik. Oni tu žalost osećaju Hristom, i radi Njega je podnose. No ta žalost ih ne vodi u očajanje.

Naprotiv, oni su svesni da iza ovog tužnog sveta, i u ovom tužnom svetu, stoji svežalostivi i svemilostivi Spasitelj i utešitelj, Gospod Hristos, koji njihovu žalost postepeno pretvara u radost. Oni svim bićem osećaju: pobeda je njegova, i njegove radosti. Zato su njegove reči, upućene njima, vaistinu blagovest: „Vi imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vaše radosti niko neće uzeti od vas“ (Jn. 16, 22). Ne samo to, nego će se „vaša žalost okrenuta u radost“ (Jn. 16,20). Otuda su hrišćani, i u tuzi sveta, radosni; jer kroz njihovu dušu stalno struji Hristova radost, po obećanju njegovom njima: „da radost moja u vama ostane“ (Jn. 15,11). Apostolsko je sveto i spasonosno iskustvo: „ugodno je pred Bogom ako Boga radi podnese ko žalosti, stradajući na pravdi“ (1 Ptr. 2,19). Kada su hrišćani žalosni zbog grehova svojih, to je spasonosna žalost, „žalost po Bogu“, jer ona vodi u pokajanje, a u pokajanju je spasenje: „Jer žalo;t koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje; a žalost ovoga sveta smrt donosi“ (2 Kor. 7, 10).

Hrišćani su žalosni što je tako mnogo smrti u svetu, ali su u isto vreme radosni što je Pobeditelj smrti u svetu i nad svetom. Hrišćani su žalosni što je tako mnogo nepravde u svetu, ali su uvek i radosni što je pobeda pravde osigurana u svetu ovaploćenom pravdom Božjom – Gospodom Hristom. Hrišćani su žalosni što je ovaj svet izgubljeni raj, ali su radosni što je Crkva u svetu – povraćeni raj. To su glavni razlozi što su hrišćani svagda ispunjeni radošću koju im ne može nikakva smrt oduzeti, nikakva nepravda pomračiti, nikakva žalost pomutiti. Oni se svagda raduju „u Gospodu“, jer je Gospod; izvor njihove neprolazne radosti. On svaku njihovu žalost pretvara u radost. Otuda i svetla zapovest apostolska: „Braćo, radujte se u Gospodu!“ (Flp. 3, 1).

I to: „Radujte se svagda!“ (1 Sol. 5, 17). A ta nam se radost daje za našu veru, jer je to „radost vere“ (Flp, 1, 25). Daje nam se i za našu evanđelsku ljubav: jer se „ljubav – raduje istini“ (1 Kor. 13, 6). Daje nam se i za evanđelsku nadu, zbog čega sveti apostol i naređuje: „nadanjem veselite se“ (Rm. 12, 12).

Novozavetna novina: u hrišćanstvu radost je dobrodetelj, blagodatni dar, dar Duha Svetog, koji se daje za evanđelski trud i podvige. Stoga, nabrajajući „plodove Duha“, „rodove Duha“, sveti apostol ubraja u njih i radost: „A rod Duha je ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje“ (Gl. 5, 22). Zacare li se u duši, evanđelske vrline stvaraju u njoj carstvo Božje, te se duša svagda raduje. Jer „carstvo Božje je pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14, 17). Otuda su hrišćani, boreći se i podvizavajući se u evanđelskim vrlinama, uvek radosni, radosni i kad padaju u razne napasti. I ispunjuje se na njima apostolska blagovest: „Svaku radost imajte, braćo :moja, kad padate u različne napasti“ {Jak. 1, 2), Tada ih „Bog nade“ ispunjuje „svake radosti“ (Rm. 15, 13). Vera u Gospoda Hrista neprestano razliva po duši radost neiskazanu, po reči bogoglagoljivog apostola: „verujući Ga radujte se radošću neiskazanom i proslavljenom“ (1 Ptr.1,8). Otuda su hrišćani radosni u svim stradanjima za Hrista, po primeru svetih Apostola koji se raduju što se udostojiše primiti sramotu za Gospoda Hrista (D. A. 5, 41). A prvovrhovni apostol jasno blagovesti: „Nego se radujte što stradate s Hristom, da biste, i kad se javi slava njegova, imali radost i veselje“ (1 Ptr. 4, 13).

„… kao siromašni a koji mnoge obogaćavaju“. Siromašni imanjem a bogati, čime? Bogom. Jer hrišćani su jedini pravi bogataši u ovom svetu, zato što su bogati Bogom. Puki je siromašak svaki onaj čovek koji je bogat zlatom, srebrom, imanjem, no nije Bogom (Lk. 12, 15- 21). Hrišćani su dobrovoljni siromasi, ali koji su se obogatili Hristom Bogočovekom, jer Njega imaju. A imajući Njega, oni imaju sva božanska blaga, koja niti moljci mogu kvariti, niti lupeži potkopavati i krasti. Gospod je radi toga i sišao u naš bedni i siromašni svet, da bi nas obogatio neprolaznim bogatstvom: Bogom, i svim što je Božje.

Postavši čovek, On je osiromašio sebe, ali ostajući sav Bog On nas je takvim svojim siromaštvom obogatio: obogatio nas Bogom i svim božanskim. A to je: jedinim istinitim bogatstvom, Zato sveti apostol i veli hrišćanima: „Bogat budući, On vas radi osiromaši, da se vi njegovim bogatstvom obogatite“ (2 Kor. 8, 9). To je iskustvo svih pravih hrišćana, zato ih isti apostol upozorava na to, govoreći im: „Vi se u svemu obogatiste kroza Nj“ (1 Kor. 1, 5).
Hrišćani su, obično, siromašni, jer su ili sve razdali, ili stalno razdaju što imaju. No baš „kao siromašni“ oni „mnoge obogaćavaju“ Evanđeljem, dobrotom, ljubavlju, molitvom, istinom, postom, svetošću, pravednošću, večnim životom, carstvom nebeskim. Jer ma šta Hristovo pružiti čoveku, ili uraditi za čoveka, znači – obogatiti ga. Jer je istinsko bogatstvo samo ono što je Hristovo. Nema sumnje, mi znamo šta je istinsko bogatstvo: imati Hrista; a istinsko je siromaštvo – nemati Hrista. Hrišćani, i kad su siromašni imanjem, ustvari su bogataši, te stoga „mnoge obogaćavaju“.
“ … kao oni koji ništa nemaju a sve imaju“. Zaista, sveti Apostoli ništa nemaju od onoga što svet smatra za imanje, ali imaju Hrista Gospoda, i time „sve imaju“. Zato sveti apostol izjavljuje hromom prosjaku: „Srebra i zlata nema u mene, nego što imam to ti dajem: u ime Isusa Nazarećanina ustani i hodi“ (D. A. 3, 6). Poput svetih Apostola, puki su siromasi bili, i jesu, i uvek će biti, svi njegovi najbolji sledbenici: svetitelji. Od čega oni počinju? Obično od toga što Hrista radi sve razdadu siromasima. Drugim rečima: počinju od toga što se oslobađaju stvari, robovanja stvarima, služenja stvarima, da bi nesmetano mogli služiti Gospodu Hristu.

Stoga je Spasitelj i preporučio takvo siromaštvo kao početak puta koji vodi u evanđelsko savršenstvo: „Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za Mnom“ {Mt. 19, 21). Ko razda zemaljsko bogatstvo, dobija nebesko. Ali pod jednim uslovom: da to čini u ime Hrista. Jer onima, koji ne robuju stvarima ovoga svega, lakše je verovati u Hrista, i živeti radi Njega i Njime. Oslanjajući se na tu činjenicu, sveti apostol s pravom veli: „Ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom, i naslednici carstva koje obreče onima koji Njega ljube?“ (Jak. 2, 5). I sam Spasitelj to ističe, objavljujući u početku svoje propovedi, da je On došao da javi „Evanđelje siromasima“ (Lk. 4, 18). Istina, za Njega su siromasi svi žitelji ove planete, jer ih je sve opljačkao greh, smrt i đavo, otevši im nebesko bogatstvo – božanske darove i osobine.
A kada svetom Preteči odgovara preko njegovih izaslanika o sebi i svom mesijanskom delovanju, On mu javlja: „siromašnima se propoveda Evanđelje“ (Mt. 11, 5; Lk, 7, 22). Niko siromašniji od jednog apostola Pavla, pa ipak niko bogatiji, jer veliko je bića ljudskih on obogatio jedinim istinskim bogatstvom – Hristom! i kaliko ih i dan danji obogaćuje svojim bogomudrim spisima i svemoćnim molitvenim posredstvom pred čudesnim Gospodom na nebu! Što važi za njega, važi za sve svetitelje. U načelu, i za sve hrišćane.

Sin Čovečji nije imao gde glave skloniti, On – Tvorac vasione, svih nebesa, i zemlje, i svega što je na njoj, zbog čega? Zbog toga da bi nam pokazao, i bio nam uzor i primer, kako treba gledati na stvari ovoga sveta, na imovinu: ne robovati im, uvek biti nezavisan od njih. Robovati ma kojoj tvari, prokletstvo je za bogolikog čoveka. Na zemlji, i siromaštvo i bogatstvo su blagoslov, samo ako služe Gospodu Hristu, Ne služe li: i bogatstvo je prokletstvo, i siromaštvo je prokletstvo.