posvedočio je. Sve druge stvarnosti i istine u čovečanskom svetu manje su posvedočene od te Bogočovekove stvarnosti i istine. A kada čovek ne prima ni tako savršeno i ubedljivo svedočanstvo Božje o Isusu, onda znači smatra Boga lažovom. To je najveći pad kojim može pasti duša ljudska. U suštini sličan Judinom padu. Jer on, pored svih tako ubedljivih i sveubedljivih svedočanstava, nije hteo da poveruje u Isusa kao Boga i Spasitelja. Očigledna je istina: svi božanski i čovečanski razlozi za verovanje u Hrista kao Boga i Spasitelja dati su rodu ljudskom u ličnosti i radu Bogočoveka, u njegovom Evanđelju, u njegovoj Crkvi, u njegovim Svetiteljima. Zaista, nema ljudima izvinjenja za neverovanje u Hrista (sr. Jn. 15,22.24). A koji poveruje u Hrista, on svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom doživljuje kao najveću stvarnost sva Božja i ljudska svedočanstva o Isusu kao Bogu i jedinom Spasitelju ljudi. Ta stvarnost postaje u duši njegovoj svestvarnost: on njome živi, njome misli, njome oseća. Njegove sve misli slivaju se u jednu svemisao, njegova sva osećanja – u jedno sveosećanje; u ovu svemisao, u ovo sveosećanje: Hristos je Gospod moj i Bog moj, Spasitelj moj, raj moj, život moj, istina moja, ljubav moja, radost moja, večnost moja, moje sve i sva u svima svetovima. Da, potreban je samo iskren lični susret sa Gospodom Hristom, pa da čovek poveruje u Njega, i doživi sve to. Kao što su to doživeli pri ličnom dodiru sa Gospodom Hristom Samarjani, i izjavili Samarjanki koja ih je uputila Isusu: „Sad mi verujemo, ne zbog tvojih reči, jer sami čusmo i poznasmo da je ovaj zaista Spasitelj sveta, Hristos“ (Jn. 4,42). Čovek koji živi verom u Gospoda Hrista, stiče u sebi sveubedljivo i svemoćno svedočanstvo o Isusu kao Bogu i Spasitelju, da mu ga nikakva sila oduzeti ne može. Sveti Bogoslov blagovesti: „Koji veruje u Sina Božjeg ima svedočanstvo u sebi; koji ne veruje Bogu, načinio ga je lažom – ψεύστην -, jer ne verova svedočanstvu koje svedoči Bog za Sina svog“