osobnosti mišljenja, saznanja i osećanja. To je i prirodno, kad je i sama veštastvena stvarnost ovog zemaljskog, materijalnog sveta neshvatljivo šira i dublja i prostranija od ljudskog saznanja. Sam život, kao stvarnost koju mi živa ljudska bića doživljujemo, mnogo je i širi i dublji i višlji od ljudske logike i razuma, iako je to naša najneposrednija i najstvarnija stvarnost. Od ogromnog, svestranog okeana života tek nešto-nešto zalazi u ljudske sićušne kapilare saznanja. A sam okean se preliva i razliva kroz ko zna kakve beskrajnosti i beskonačnosti. Ovo u najvećoj meri važi za život i božanske stvarnosti Presvetog Trojičnog Božanstva. O Njemu znamo koliko nam je konkretno, empirijski dano. A dano nam je vrlo mnogo ovaploćenjem Boga Logosa i boravljenjem Duha Svetog u Bogočovečanskom telu Crkve. Dano nam je od Trosunčanog Božanstva sve što treba o Njemu da znamo, i od Njega da imamo, kako bismo svoje ljudsko biće spasli greha, smrti i đavola, i kroz svete tajne i svete vrline odveli ga božanskom savršenstvu: ohristovljenju, oduhovljenju, oboženju; jednom rečju: otrojičenju. Da je Bog Trolično Biće, to je stvarnost koju ljudi neprestano doživljavaju u Crkvi, jer neprestano žive od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. To je istina svestrano u Bogočoveku otkrivena, a u Crkvi potpuno ostvarena. O tome svedoči sav blagodatni, ali uvek stvarni, život Crkve. I to svedoči materijalnim, opipljivim, očiglednim činjenicama, koje su zemaljski stvarne i logički neosporive. O njima blagovesti sveti Blagovesnik

a je razlika između biti jedno i biti zajedno. Otac, Sin i Duh Sveti su jedno, dok su duh i voda i krv samo zajedno, a ne jedno. Jer i neprijatelji mogu biti zajedno ali ne i jedno. Svi su ljudi na zemlji zajedno ali nisu jedno. Voda i krv čine telo, a duh je duh. Tijelo pak želi protiv duha a duh protiv tijela (Gal. 5, 17); nisu, dakle, jedno, ali su pak zajedno. I kad čovek umre, zajednica se kida i prestaje: krv i voda idu na jednu stranu, a duh na drugu. Dočim je božansko trojstvo na nebesima ne samo zajedno nego i jedno.

No ima jedno trojstvo u unutrašnjem nebu čovekovom, koje treba da bude ne zajednica nego jedinstvo, da bi čovek blažen bio i ovoga i onoga sveta. To je jedinstvo uma, srca i volje. Dokle je ovo troje samo u zajednici, dotle je čovek u ratu i sa samim sobom i sa nebeskim Trojstvom. Kada pak ovo troje postane jedno, tako da nijedno ne vlada i nijedno ne robuje, onda čovek biva ispunjen jednim mirom koji prevazilazi svaki um (Fil. 4, 7), svaku reč, svako objašnjenje, svaki strah i svaku žalost. Tada malo nebo u čoveku počinje ličiti na veliko nebo Božje, i obraz i podobije Božje biva tada jasno u čoveku.

Gospode trojedini, pomozi nam ličiti bar na one koji liče na Tebe. Tebi slava i hvala vavek. Amin