hom Svetim. Jedino tako duh čovečiji može naći svoj put iz greha u spasenje, iz smrti u besmrtnost, iz vremena u jedinu blaženu večnost. Od Duha Svetog je verom u Gospoda Hrista svetost i osvećenje naše, pravda i pravednost naša, i istina naša, i molitva, i smirenost, i ljubav, i krotost, i post, i sve svete vrline evanđelske i sve svete tajne. Zato je duhu našem On potrebniji od nas samih.

Jer, šta je duh naš bez Duha Svetoga koga nam daje vera u Hrista Gospoda? Ništa drugo do strašilno priviđenje i jezivo neko snoviđenje. Sve je muka duhu čovečijem, sve, a pre svega on je sam sebi neuspavljiva muka. Bez Duha Svetoga nema duhu čovečijem izlaza iz samoubistvene muke i očajanja: on se stalno davi iz muke u muku, i nikako da se udavi; on stalno ponire iz smrti u smrt, i nikako da umre; on stalno traži sebe, i nikako da nađe sebe; stalno beži od sebe, i nikako da pobegne; stalno ište san kojim da uspava sebe, i nikako da pronađe. Muka na muku, smrt na smrt, nemoć na nemoć, očaj na očaj, besmislica na besmislicu, užas na užas, pakao na pakao, – eto to je duh čovečiji bez Duha Božija. Jedino se Duhom Svetim on razvija iz sile u silu, iz znanja u znanje, iz mudrosti u mudrost, iz savršenstva u savršenstvo, iz večnosti u večnost, iz blagovesti u blagovest, iz radosti u radost