a krstu, od krštenja pa kroz ceo život. Jer raspinje sebe svakom grehu i zlu, umrtvljuje sebe za greh i zlo. Kako? Pomoću svetih vrlina: pomoću vere raspinje sebe, umrtvljujući telesno umovanje i boreći se protiv lažnih bogova, koji hoće da mu otmu jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista; pomoću ljubavi raspinje sebe i umrtvljuje za svaku telesnu, nečistu želju i ljubav i pristrasnost; pomoću molitve raspinje sebe svemu što ga prikiva za zemlju i neda mu da se vine u nebeske svetove, gde večne istine i radosti žive; pomoću posta raspinje sebe i umrtvljuje za svako slastoljublje i zemljoljublje i teloljublje; pomoću smirenosti raspinje i umrtvljuje sebe za svaku gordost, oholost, naduvenost; pomoću uzdržanja raspinje, umrtvljuje um svoj – za rđave i nečiste pomisli, srce svoje – za rđave želje, volju svoju – za rđava htenja i dela, oči svoje – za nečisto i nedolično gledanje, uši svoje – za slušanje klevete, laži, praznih razgovora, telo svoje – za strasti, žudnje i uživanje u jelu. I tako redom pomoću svake svete vrline on raspinje i umrtvljuje sebe za svaki greh, za svako zlo, za svaku strast. Hrišćani ste, znate li kad? Kad ste već raspeli, umrtvili u sebi sve strasti i greholjubive želje. A pre toga, i bez toga, da li ste Hristovi? Proverite to ovom evanđelskom istinom: „Koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama“. Mrtvo je telo tvoje, hrišćanine; mrtva i duša tvoja za svaki greh, za svako zlo, za svaku smrt, za svakog đavola. Sav si Hristov i duhom i telom, ako si Duhom Svetim ispunio i dušu i telo pomoću svetih tajni i svetih vrlina. I tada si ne samo hrišćanin, već savršeni hrišćanin, dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13)

naše telo dobilo slobodu i razum, njegova prva reč bi bila prekor protiv svoje gospodarice-duše, tj. što se ona nezakonito umešala u njegova dela, unela u njega strasti koje su mu strane i muči ga upražnjavajući ih. Zapravo, potrebe našeg tela su proste i bestrasne. Pogledajte na životinje: ne prejedaju se, ne spavaju preko mere, zadovoljavaju svoje telesne potrebe u određeno vreme i zatim čitavu godinu ostaju mirne. Jedino je duša, zaboravivši svoje bolje osobine, iz prostih potreba tela izazvala mnoštvo protivprirodnih stremljenja koja su, po svojoj neumerenosti, postala protivprirodna i telu. Stoga je, da bi se od duše odsekle telesne strasti, nophodno raspinjati telo, samo u sasvim suprotnom smislu od navedenog, tj. ne davati mu dovoljno ni onog što mu je potrebno, ili zadovoljavati njegove potrebe u mnogo manjoj meri nego što zahteva njegova priroda