ni vid je vrlo ograničen i vrlo slab: vidi samo površinu vidljivog sveta, i to samo jednog beskonačno malog dela vidljivih vasiona; a u dubinu, a u visinu, prodire samo nekoliko milimetara u poređenju sa beskonačnim prostranstvima bezbrojnih vasiona. I naš tako bedan telesni vid, okrenut prema Hristovim božanskim duhovnim svetovima, šta može videti od njih? Ništa, ništa, ništa! Zato „verom hodimo a ne gledanjem“, jer su naši svetovi, Hristom Bogom stvoreni i otvoreni, bezbrojni i beskonačni, za telesni vid nesagledni i neprozirni. Zato „verom hodimo“ kroz njih, kroz sve što je Hristovo. Da, „verom a ne gledanjem“.
Jer šta mi i od ovog vidljivog, materijalnog sveta vidimo svojim telesnim očima, šta? Samo koru sveta, a ono što je unutra, jezgro sveta, mi ne vidimo. A kako bismo tim vidom mogli kretati se po Hristovim svetovima? A oni su svi duhovni, i ko zna u kakvim sve dimenzijama postoje, i kreću se, i saznaju se, i osećaju se! Sa Hristom: mi hodimo iz jedne nevidljivosti u drugu, iz druge u treću, i tako – u bezbroj nevidljivosti. Istina Hristova? To je ogroman duhovni svet, jedna božanska nevidljivost, koju doživljujemo verom kao neodoljivu stvarnost; i ukoliko je doživljujemo, utoliko ona postaje za nas stvarnija, i beskrajnija, jer je sa svake strane božanska, i stoga svakom svojom stranom ponire u božanske beskonačnosti i bezgraničnosti, koje su nevidljive. Pa ljubav Hristova, pa dobrota, pa lepota, – sve same nevidljivosti božanske, ali vrlo stvarne i vrlo realne, toliko stvarne i realne, da su prema njima naše zemaljske stvarnosti što i paučina prema čeliku.
Kroz sve to mi „verom hodimo a ne gledanjem“, jer je naš telesni vid i ograničen i slab i smrtan, da bi mogao izdržati viziju svih tih sunčano sjajnih bezbrojnih božanskih nevidljivosti, koje su u Hristu realnije od svega što mi nazivamo realnim. Da, „verom hodimo“. A šta je eera?
„Vera je obelodanjivanje, dokazivanje, očitovanje, očiglednost nevidljivih stvari: gledanje nevidljivoga, življenje nevidljivim i u nevidljivom. Vera ima svoj vid kojim vidi ono što je nevidljivo: vidi nevidljivosti božanske. Nevidljivo postaje vidljivo, to je osnovno čudo, i stvarnost, vere naše: jer je nevidljivi Bog postao vidljiv ovaplotivši se, očovečivši se, i otvorio nam put u sve svoje božanske nevidljivosti.
Vera u Hrista je nesravnjeno savršeniji vid od našeg telesnog vida, jer ako gleda i vidi (2 Kor. 4,18), gleda i vidi ono što je nevidljivo, što je večno, tojest ono što sačinjava predmet vere, suštinu vere. U samoj stvari, i naš telesni vid, ne zasniva li sebe na veri?
Nesumnjivo zasniva. Jer mi verujemo da je svet onakav kakvim ga vidimo. To znači, mi zasnivamo svoj vid, i svu njegovu delatnost, na veri. Gledajući vodu, mi verujemo da je to voda. A pod mikroskopom, kakav svet predstavlja voda!
Samo, to su ukazanja i simvoli onoga što u ogromnim razmerama jeste vera po sebi. Ovaj naš telesni vid dat nam je kao priprema za onaj glavni, duhovni naš vid, koji nam daje vera. I zato što nam je Gospod Hristos dao veru kao besmrtni vid, koji nas vodi ne samo kroz ovaj nego i kroz sve nevidljive božanske svetove, ona je nesravnjeno sigurniji vođ i putovođ nego telesni vid naš. Sa tim vidom, mi se ne bojimo iikakve tame, nikakvog mraka, i osećamo se sigurni, pa išli kroz ovaj svet ili kroz nevidljive svetove Božje. Stoga sveti apostol i blagovesti u ime nas hrišćana: