Sveto pismo - Biblija online
Stari Zavet
Novi Zavet
2. Korinćanima 5:5
5 A onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha.
Kopirano
Komentari
Bog nas stvori za bezgrešnost, za besmrtnost, za život večni u Bogu. Da je tako, pokazuje i sam Spasitelj, Gospod Hristos, koji dođe da nas spase od greha, smrti i đavola, koji nas i lišavaju bezgrešnosti, besmrtnosti i Boga. I da nam da svoje bogočovečanske sile da to ostvarimo, i tako pos...
Više
tignemo cilj radi koga nas Bog stvori. Da je tako, dokaz je to što nam Bog „dade zalog Duha“. Kako, gde?
U svetim tajnama i svetim vrlinama: zalog bezgrešnog, besmrtnog, božanskog života, kojim se neprestano savlađuje sve što je grešno i smrtno, i osigurava bezgrešnost i besmrtnost. Spasenje je tu da nam objasni stvorenje, radi čega smo stvoreni.
Tek u svetlosti bogočovečanskog spasenja mi jasno saznajemo zašto smo stvoreni. Spasenje ustvari nije drugo nego ostvarenje cilja stvaranja. Spasenje, to je drugo stvaranje, ponovno stvaranje, apokatastasis bezgrešnog i besmrtnog Adama, Adama dopadnog, rajskog, bogolikog. Tek u svetlosti Bogočovekavog podviga spasenja sveta, mi vidimo pravi cilj i smisao sveta. Stvaranje sveta objašnjeno nam je spasenjem sveta.
Stvoreni od Boga bogoliki, mi smo još onda dobili „zalog Duha“, zalog Trojičnog Božanstva. Da smo tim zalogom živeli, ne bismo u greh pali, i time zalog obezvrednili i oništavili. Svojim dolaskom Spasitelj dovodi Duha Svetog u naš pali svet, i kroz svete tajne i svete vrline daje nam „zalog Duha“. A u najpunijoj meri On nam kroz svetu tajnu miropomazanja daje „zalog Duha u srca naša“ (2 Kor. 1,22).
Jer duh naš ne može da živi, da napreduje, da božanski besmrtuje, dok ga blagodat Duha Svetog ne prožme, ne obasja, ne prosveti, ne preporodi, ne osveti, ne oboži, ne oduhovi. No, to je samo „zalog“, koji treba razraditi, u promet staviti, i u naše sve i sva pretvoriti. Ne daje nam se odmah sve, da nam Duh Sveti ne bi bio nametnut.
Nego najpre „zalog Duha“, da bismo, okusivši kako je blag Gospod, sami Ga od svoje volje i ljubavi tražili, i dušu mu evanđelskim podvizima otvorili i čistotom Ga svojom privukli. Po meri naše revnosti nama se i daju duhovni darovi, da bismo se postepeno navikavali na ono što je od Duha Svetog, postepeno se time hranili, i u prirodu i u život svoj pretvarali. Dok čovek ne dobije „zalog Duha“, on i ne zna radi čega je u njemu duh njegov, zašto mu je dat. Onda su prirodia pitanja: k čemu duh čovečji? zašto je sazdan? čime živi? čemu stremi? čime se hrani?
Sve to čovek ne zna dok ne dobije „zalog Duha“ Svetog u srce svoje. Čim ga dobije, onda mu sve to postaje jasno. I onda duh nije „muka duhu“, niti je život „muka duhu“, ni svet, jer sve dobija svoje bažansko ozarenje i osživljenje u Duhu Svetom. I kada se Duh Sveti širi kroz duh naš, On širi kroz našu prirodu sve što je sveto i besmrtno, a potiskuje sve grehovno i smrtno.
I Njime se ustvari mi oblačimo u besmrtnost, jer jedino Njime savlađujemo u sebi sve što je smrtno i greholjubivo. I Duh Sveti koji je u vama, garancija je našeg spasenja, osvećenja, oboženja, i time garancija i „nasledstva“ Božanskog večnog carstva i blaženstva i života (sr.Ef.1,14). Bez Duha Svetog duh čovečji se sparuši, opatulji, uvene, zakržlja, i nije sposoban nizašta veliko, uzvišeno, besmrtno, večno, božansko. On se sav okrpelji, i sav zarije u ovaj svet, u vremensko i prolazno; i kroz sve to stalno umire i izumire, ali da nikad ne umre, jer je sazdan besmrtnim. Biti bez Duha Svetog, to i jeste smrt za duh čovečji. To je duhovna smrt.
Bez Duha Svetog život duha čovečjeg je stalno umiranje, bez moći da se umre, stalno samoubijanje, bez moći da se ikada izvrši potpuno samoubistvo. Njegovo je stvarno samoubistvo kada istera iz sebe Duha Svetot, Duha Božjeg, kada ostane samo pri svojoj prirodi, čovečanski nag, otkinut od svega Božjeg, zatvoren u sebe, satanski sam i usamljen. To je onaj solipsizam, u kome duh čovečji proglasi sebe za svoj idol, za svoj samoidol. A u tome se i sastoji pakao, i večne muke duha ljudskog.
A hrišćani su time hrišćani što osećaju i znaju ovu bogoičovečansku istinu: Duh Sveti, Duh Božji je i tvorac, i otac, i život, i besmrtnost, i raj, i blaženstvo duha našeg, duha ljudskog. I žive tom istinom. Zato se ne plaše duha ljudskog, ni njegovih pitanja, ni njegovih zahteva, ni njegovih pretnji.
Znaju, i tako postupaju: duh ljudski potapaju u Duh Sveti, i Njime ga ovaploćuju, uzrastaju, usavršavaju, osvećuju, obeskonačuju, obožuju. I stoga idu iz radosti u radost. I sav njihov žitaot postaje i jeste „radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14,17): radost što smo Hristovi, što smo Božji, što smo besmrtni, što smo pozvani u carstvo Božje, što smo naslednici Božji, što smo sunaslednici Hristovi, što smo deca Božja; radost što je čudesni Čovekoljubac Isus Hristos – naš Bog i Gospod, Spasitelj i Sudija; radost, radost, radost što imamo Njega i u sebi i oko sebe i nad sobom, svuda, svuda, svuda On – „vezdje sij i vsja ispolnjajaj“ … To sve ima u vidu sveti apostol kada blagovesti:
U svetim tajnama i svetim vrlinama: zalog bezgrešnog, besmrtnog, božanskog života, kojim se neprestano savlađuje sve što je grešno i smrtno, i osigurava bezgrešnost i besmrtnost. Spasenje je tu da nam objasni stvorenje, radi čega smo stvoreni.
Tek u svetlosti bogočovečanskog spasenja mi jasno saznajemo zašto smo stvoreni. Spasenje ustvari nije drugo nego ostvarenje cilja stvaranja. Spasenje, to je drugo stvaranje, ponovno stvaranje, apokatastasis bezgrešnog i besmrtnog Adama, Adama dopadnog, rajskog, bogolikog. Tek u svetlosti Bogočovekavog podviga spasenja sveta, mi vidimo pravi cilj i smisao sveta. Stvaranje sveta objašnjeno nam je spasenjem sveta.
Stvoreni od Boga bogoliki, mi smo još onda dobili „zalog Duha“, zalog Trojičnog Božanstva. Da smo tim zalogom živeli, ne bismo u greh pali, i time zalog obezvrednili i oništavili. Svojim dolaskom Spasitelj dovodi Duha Svetog u naš pali svet, i kroz svete tajne i svete vrline daje nam „zalog Duha“. A u najpunijoj meri On nam kroz svetu tajnu miropomazanja daje „zalog Duha u srca naša“ (2 Kor. 1,22).
Jer duh naš ne može da živi, da napreduje, da božanski besmrtuje, dok ga blagodat Duha Svetog ne prožme, ne obasja, ne prosveti, ne preporodi, ne osveti, ne oboži, ne oduhovi. No, to je samo „zalog“, koji treba razraditi, u promet staviti, i u naše sve i sva pretvoriti. Ne daje nam se odmah sve, da nam Duh Sveti ne bi bio nametnut.
Nego najpre „zalog Duha“, da bismo, okusivši kako je blag Gospod, sami Ga od svoje volje i ljubavi tražili, i dušu mu evanđelskim podvizima otvorili i čistotom Ga svojom privukli. Po meri naše revnosti nama se i daju duhovni darovi, da bismo se postepeno navikavali na ono što je od Duha Svetog, postepeno se time hranili, i u prirodu i u život svoj pretvarali. Dok čovek ne dobije „zalog Duha“, on i ne zna radi čega je u njemu duh njegov, zašto mu je dat. Onda su prirodia pitanja: k čemu duh čovečji? zašto je sazdan? čime živi? čemu stremi? čime se hrani?
Sve to čovek ne zna dok ne dobije „zalog Duha“ Svetog u srce svoje. Čim ga dobije, onda mu sve to postaje jasno. I onda duh nije „muka duhu“, niti je život „muka duhu“, ni svet, jer sve dobija svoje bažansko ozarenje i osživljenje u Duhu Svetom. I kada se Duh Sveti širi kroz duh naš, On širi kroz našu prirodu sve što je sveto i besmrtno, a potiskuje sve grehovno i smrtno.
I Njime se ustvari mi oblačimo u besmrtnost, jer jedino Njime savlađujemo u sebi sve što je smrtno i greholjubivo. I Duh Sveti koji je u vama, garancija je našeg spasenja, osvećenja, oboženja, i time garancija i „nasledstva“ Božanskog večnog carstva i blaženstva i života (sr.Ef.1,14). Bez Duha Svetog duh čovečji se sparuši, opatulji, uvene, zakržlja, i nije sposoban nizašta veliko, uzvišeno, besmrtno, večno, božansko. On se sav okrpelji, i sav zarije u ovaj svet, u vremensko i prolazno; i kroz sve to stalno umire i izumire, ali da nikad ne umre, jer je sazdan besmrtnim. Biti bez Duha Svetog, to i jeste smrt za duh čovečji. To je duhovna smrt.
Bez Duha Svetog život duha čovečjeg je stalno umiranje, bez moći da se umre, stalno samoubijanje, bez moći da se ikada izvrši potpuno samoubistvo. Njegovo je stvarno samoubistvo kada istera iz sebe Duha Svetot, Duha Božjeg, kada ostane samo pri svojoj prirodi, čovečanski nag, otkinut od svega Božjeg, zatvoren u sebe, satanski sam i usamljen. To je onaj solipsizam, u kome duh čovečji proglasi sebe za svoj idol, za svoj samoidol. A u tome se i sastoji pakao, i večne muke duha ljudskog.
A hrišćani su time hrišćani što osećaju i znaju ovu bogoičovečansku istinu: Duh Sveti, Duh Božji je i tvorac, i otac, i život, i besmrtnost, i raj, i blaženstvo duha našeg, duha ljudskog. I žive tom istinom. Zato se ne plaše duha ljudskog, ni njegovih pitanja, ni njegovih zahteva, ni njegovih pretnji.
Znaju, i tako postupaju: duh ljudski potapaju u Duh Sveti, i Njime ga ovaploćuju, uzrastaju, usavršavaju, osvećuju, obeskonačuju, obožuju. I stoga idu iz radosti u radost. I sav njihov žitaot postaje i jeste „radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14,17): radost što smo Hristovi, što smo Božji, što smo besmrtni, što smo pozvani u carstvo Božje, što smo naslednici Božji, što smo sunaslednici Hristovi, što smo deca Božja; radost što je čudesni Čovekoljubac Isus Hristos – naš Bog i Gospod, Spasitelj i Sudija; radost, radost, radost što imamo Njega i u sebi i oko sebe i nad sobom, svuda, svuda, svuda On – „vezdje sij i vsja ispolnjajaj“ … To sve ima u vidu sveti apostol kada blagovesti:
