no biće, kao što je Hristos, spusti sebe so ništavnog i crvljivog bića, kao što je čovek, pa se čak i ovaploti u njega? Iz ljubavi božanske koja je u Njemu, i koja je On sam (sr. 1 Jn. 4,16.8; Jn. 3,16-17). Voleći čoveka kao niko nikada, On se spustio do čoveka, da bi ga sobom uzdigao u božanske, nebesne visine. „Sego bo radi Bog na zemlju snide, da nas na nebesa vozvedet – Radi toga Bog na zemlju siđe, da nas na nebesa uzvede“ (Akatist Isusu Sladčajšem, Kondak 8). Iz neizmerne ljubavi svoje Gospod Hristos se proširio na sve ljude, javio se kao Spasitelj svih ljudi bez izuzetka, pa i onih najgorih, najprljavijih, najođavoljenijih.
Sve što je Njegovo – opštečavečansko je, svečovečansko je, važi za sve ljude, dešava se radi svih i za sve. Ako je Njegovo rođenje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegovo krštenje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegovo preobraženje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegova smrt, ona je radi ovih i za sve; ako je Njegovo vaskrsenje, ono je radi svih i za sve; ako je Njegovo vaznesenje, ono je radi svih i za sve.

Takva je ljubav Njegova, jedinstvena u čovečanskom svetu, i u svima svetovima. Naglašujući to, sveti apostol blagovesti: „Jer ljubav Božja nagoni nas te ovako rasuđujemo: ako jedan umre za sve, onda svi umreše. A Hristos umre za sve, da oni koji žive, ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse“.

U Hristu ima svakoga od nas, zato što je savršen čovek, što je Novi Adam. Isto tako, i Hrista ima u svakome od nas, makar onoliko koliko Ga svaki donosi u svet rađajući se kao bogoliko, kao hristoliko, kao logosno biće. Pogotovu, ako je još hrišćanin. Onda je u njemu više, mnogo više Hrista, i to uvek po meri njegove duševne čistote, i prema revnosti njegovoj u veri i njenim dobrodeteljima. I zaista, kada On „umre za sve“ – „onda svi umreše“. Njegova smrt je za nas i radi nas, i kao smrt Bogočoveka osta je spasonosna za nas i po nas.
Adam nas je sve povukao u smrt: kada je on umro u raju, svi smo onda umrli sa niim i u njemu. Tako i Novi Adam: kada On umre, svi mi umresmo sa Njim i u Njemu, da bismo sa Njim i u Njemu oživeli za novi život, za besmrtnost i život večni.

Ukoliko Njegovu svespasonosnu smrt doživljujemo kao svoju, utoliko je sigurnije naše spasenje, jer jedino kroz Njegovu smrt možemo stići u Njegovo vaskrsenje, pošto drugog puta nema (sr, Flp. 3,10-11).

Ukoliko doživljujemo Njegovo vaskrsenje, utoliko doživljujemo Njega u svima Njegovim božanskim dobrodeteljima i silama, osećanjima i mislima, dejstvima i savršenstvima. Primer: sveti Apostoli. Zato oni svu blagovest novozavetnu zasnivaju u na vaskrsenju Hristovom. To doživljavanje vaskrsenja Hristovog čini da sav vaskrsli Hristos živi u nama. Hrišćani, to je vaskrsli Hristos u čoveku: čovek tada Njime oseća sebe kao sebe, Njime misli, Njime oseća, Njime dela, Njime diše; i Hristos mu je zaista sve i sva u svima svetovima. To nam kazuju one mnogoznačajie reči svetog apostola: „ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2,20). Sve moje sile produžene su Njime u Njegove bogočovečanske sile: ako je moj čovečanski um, on postaje njegov um – um Hristov (1 Kor. 2,16); ako je moje srce, ono postaje Njegovo srce (Flp. 4,7); ako je moja volja, ona postaje Hristova volja; sve moje postaje Njegovo: obogočovečuje se, obesmrćuje se, obeskonačuje se, Bogočovek je sveširinom, svedubinom, svevisinom, sveabuhvatnošću ličnosti svoje obuhvatio sva ljudska bića. To osećaju hrišćani: živeli ili umirali, oni Njime žive i Njime umiru; osećali, mislili, voleli, delali, oni sve to Njime čine, i radi Njega čine.
On je postao za nas i život i smrt. I zato su nam mili i život i smrt, jer i u jednom i u drugom mi smo njegovi. Bogomudri apostol u ime svih nas hrišćana izjavljuje: „Nijedan od nas ne živi sebi, i nijedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo; a ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji amo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ožive, da ovlada i mrtvima i živima“ (Rm. 14,7-9).

Sad znamo zašto je bezgrešni i besmrtni Bogočovek Hristos umro. Evo, tu presvetu tajnu kazuje nam bogonadahnuti apostol: „Hristos umre za sve da oni koji žive, ne žive više sebi, nego onome koji za njih umre i vaskrse“. Njegova smrt kazuje nam i tajnu naše smrti i tajnu našeg života: On je umro, da bismo kroz Njegovu smrt vaskrsli mu mrtvih njegovim Božanstvom. Zaista, nema smrti više, jer čim zađemo u njegovu smrt, mi smo već ušli u vaskrsenje, a kroza nju besmrtnost i život večni.
I mi svim bićem osećamo da te to tek pravi život, i zato ne živimo više sebi nego Njemu, čudesnom Bogočoveku i Gospodu, koji za nas umre i vaskrse. Kako čovek, posle pojave Bogočoveкa, može živeti sebi a ne Njemu, kada je očigledno da, živeći sebi, čovek živi životu koji se završava smrću, večitom smrću, iza koje nema vaskrsenja? Zar takav čovek nije dobrovoljno slep, i bezuman, i rđav?
Takav čovek živi ustvari – crvima, gnoju, smradu. Jer čime će se završiti sav njegov život, ako ne time? Jedino živeći Bogočoveku, čovek može savladati 6esmislenost, i rugobnost, i smrdljivost, i užasnost, i paklenost ljudskog života, i osmisliti ga besmrtnim smislom, i dati mu večnu božansku vrednost. Samo tako ljudski život dobija svoj snošljivi smisao i neprolaznu vrednost: bez toga on je bezgranična besmislica, neopravdiva glupost i bezumlje i ludilo. Mi živimo Bogočoveku Hristu, ako živimo njegovom ljubavlju, njegovom pravdom, njegovom istinom, njegovom smirenošću, njegovom krotošću, njegovom trpljenjem, svim što je njegovo i od Njega: njegovim Evanđeljem, pisanim i predajnim, njegovom Crkvom. Mi živimo Njemu, ako smo u Njemu. A u Njemu smo, ako smo u Bogočovečanskom telu njegovom, Crkvi. A u telu njegovom bogočovečanskom čovek živi bogočovečanskim, blagodatnmm žieotom: životom svetim, životom izatkanmm od svetih tajni i svetih vrlina. Da, mi živimo Njemu, kada živimo njegovim životom, njegovom smrću, njegovim vaskrsenjem, njegovim vaznesenjem, njegovim preobraženjem, njegovim krštenjem, njegovim duhojavljenjem.