v. Bog je ljubavlju postao čovek, ovaplotio se, očovečio se. Tako i čovek: ljubavlju se obožuje, obogotvorava, postaje „bog po blagodati“. Nevidljivi Bog ljubavlju pastaje ovaplotljiv, vidljiv. Jer je božanska ljubav ovaplotiteljska sila: ona ljubećeg prenosi u ljubljenog, ovaploćuje ga u njemu: njihovi se životi stapaju u jedan život, njihove duše u jednu dušu, njihova srca u jedno srce. I oni osećaju sebe kao jedno, iako ostaju dve posebne ličnosti. To važi za sve članove Crkve: oni se međusobnom ljubavlju ovaploćuju jedan u drugome, jedan u svima, i svi u jednome; žive jedan u drugome: jedan u svima, i svi u jednome; isto tako i misle, i osećaju, i delaju zajednički, saborno, „sa svima svetima“ (Ef. 3,18). To je ono što je rečeno u Delima Apostolokim: „A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i sve im beše zajedničko“ (D. A. 4,32). – Doživljavanjem Hristove ljubavi, čovek useljuje Boga u dušu svoju, živi Njime, misli Njime, oseća Njime, dela Njime; jednom rečju: „Bog u njemu obitava“. Zato je Bog za njega najneposredniji doživljaj njegov, najneposrednija stvarnost, najočigledniji opit, najeksperimentalnije iskustvo. A kad Bog u čoveku obitava, On i ljubav čovekovu usavršava. Jer iz Njega se postepeno razliva po duši čovekovoj božanska ljubav, raste u sve savršeniju ljubav kroz ostale svete vrline, dok najzad ne oljubotvori celo biće njegovo. I ono onda ne zna za granicu ljubavi, jer „Bog je ljubav“, zato božanska ljubav i nema granica. Bog ljubavlju obitava u duši ljudskoj. Zato je ona i savršena