e neprozirnim velom tajanstvenosti. Nema sumnje, i suština duha i suština materije kazuju sebe delimično, donekle, preko svojih projava. Čovek je duhotelasno biće. Ali, iako duh sačinjava ono što je bitno u čoveku, ipak ni sam čovek ne zna suštinu svoga duha. On njime misli, oseća, živi, gleda, čuje, pa ipak ne zna šta je suština duha. Ne zna njegovu građu, od čega je. Duhom saznaje i sebe i svet oko sebe, a ne zna suštinu saznanja, od čega je, od kakve građe. Na takvoj je tajanstvenosti sagrađeno ljudsko biće. Na osnovu svoga duha čovek zaključuje i o postojanju drugih duhova, i na osnovu njihovih projava. Različni su duhovi, jer su različne i projave njihove. Tek od silaska Svetova Duha na dan sv. Pedesetnice ljudima je konkretno pokazan Duh Božji, šta je i kakav je. I na taj način prvi put im data mogućnost i merilo za pravilnu orijentaciju u svetu duhovnog. Od sv. Pedesetnice mi znamo šta je Duh Božji. Znajući to, mi u isto vreme znamo i šta nije Duh Božji: sve što nije kao On, što ne liči na Njega već ima suprotne osobine, taj duh nije od Boga. To je najsigurnije merilo. Duh Božji, Duh Sveti sav je u svedočenju da je Isus – Sin Božji, Bog i Gospod, Spasitelj sveta. Sva njegova delatnost u svetu svodi se na to svedočanstvo: da je Isus – Bogočovek. Duh Sveti to svedoči svima svojim projavama, delima, čudesima, blagodatnim silama. I to u Crkvi preko duhonosnih ljudi. Naročito preko svetosti njihovog života

ikuje duhove – διακρίσεις πνευμάτων“ (1. Kor. 12,10). I to daje ga za veru i ostale vrline, koje sačinjavaju jedan nedeljiv evanđelski podvig. Taj podvig je istovremeno i delo blagodati Božje i delo slobodnog truda čovekovog. Dugo se čovek obučava i vežba u razlikovanju duhova; postepeno se usavršava; i samo savršeni imaju dar za razlikovanje duhova, za sasvim jasno orijentisanje, za sasvim jasno znanje i sagledanje dobra i zla u njihovoj suštini. Zato duhonosni Apostol i blagovesti: „Savršenih je tvrda hrana, koji imaju osećanja – τὰ αἰσθητήρια (= čula, čuvstva) dugim vežbanjem obučena – γεγυμνασμένα (= izvežbana) za razlikovanje – πρὸς διάκρισιν – i dobra i zla“ (Jevr. 5,14). Znači: sposobnost za razlikovanje dobra i zla, dobrih i zlih duhova se stiče duhovnim vežbanjem, duhovnom „gimnastikom“, duhovnim podvigom. To je pre svega blagodatna praksa, kojom se postiže blagodatna mudrost koja jedina i ume da se pravilno snađe u čovečanskom svetu duhova, i da tačno razlikuje duhove jesu li od Boga ili nisu. Zato sveti Bogoslov sa mnogo ljubavi i brige savetuje hrišćanima: „Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego kušajte duhove – δοκιμάζετε τὰ πνεύματα (probajte duhove) jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet“. – Blatodatnim podvizima izvežbana čula, i spoljašnja i unutrašnja, mogu sa sigurnošću odrediti je li neki duh od Boga ili nije. Τὰ αἰσθητήρια se vežbaju pomoću svih blagodatnih evanđelskih vrlina; molitvom, da bi sva čula postala omolitvljena (omolitvljeno oko); ljubavlju, da bi sva bila oljubotvorena; milostivošću, da bi sva bila omilostivljena, itd. Neizvežbana, neoblagodaćena čula lako zavedu i sablazne lažni proroci