greha. I vi ste osetili da nisam tu glavno ja već On – Gospod i Spasitelj, i sve ono što On oličava i donosi preko mene ništavnog, bolesnog, siromašnog. Čovek? Zar čovek, ikoji čovek, a kamoli ja – bolestan čovek, može ljudima davati takvo zdravlje, i duhovno i fizičko, puno večne istine, večne pravde, večne ljubavi, puno neba, Boga, besmrtnosti, večnosti? Zagledani u čudesne božanske darove koje vam je jedini Bog i Gospod, Isus Hristos Bogočovek – nudio i davao preko mene bolesna, vi me ne samo primiste kao anđela Božjeg nego kao Hrista Isusa.

Toliko sam ja postao neprimetan za vas, ja – Savle i Pavle, jer vam ništa svoje nisam davao, već samo ono što je Njegovo, a kroz sve to Njega samog – čudesnog i nezamenljivog? Gospoda Hrista, Spasitelja i Bogočoveka. U tome je i neiskazana radost moja što ja sebe ne propovedam već Njega – jedinog Spasitelja, i što sebi ne živim već Njemu, i što sebe neću i ne želim već samo Njega: da sav budem u Njemu i On u meni. Radost nad radostima je za mene: što ja ne živim već u meni živi Gospod Hristos; i vi me primiste kao Hrista Isusa. I s pravom, jer vam ništa svoje niti nudim niti dajem; jer sam davno umro sebi, davno je umro Savle, da bi u meni mogao živeti večni Bog i Gospod – Isus Hristos